Tajna Avale: Nova saznanja o Dražinom grobu (2)
Autor: Glas javnosti
Planina Avala možda krije tajnu mesta ukopa đenerala Draže Mihailovića, tvrdi publicista Igor Ivanović. Suđenje Draži 1946. godine, u stabilnoj Brozovoj Jugoslaviji, bilo je politički motivisano – režim ga je video kao „kamenčić u cipeli“, a ne pretnju. Egzekucija i tajni ukop sprovedeni su brzo i pragmatično, bez ritualnog značaja za komuniste.
Autor ne tvrdi da poseduje apsolutnu istinu, već iznosi slutnju, inspirisan stihovima Đorđa Balaševića, da Avala, pored mnogih istorijskih misterija, krije i ovu – grob besmrtnog vojskovođe.
Esej započinje analizom duha vremena u kojem se odigrala Dražina egzekucija – sredina 1946. godine, godinu i po nakon kraja Drugog svetskog rata. Jugoslavija pod Titovom vlašću bila je međunarodno priznata, a „slobodni“ izbori novembra 1945, iako namešteni, učvrstili su komunistički režim. Suđenje Draži nije bilo pitanje opstanka vlasti, već politički čin za unutrašnju i spoljnu konsolidaciju. Za srpske komuniste, Draža je bio „kamenčić u cipeli“ – ne sudbonosna pretnja, već iritant koji treba brzo ukloniti.
Ravnogorski pokret bio je poražen, a komunisti su verovali da su rešili srpsko pitanje svojim AVNOJ-evskim odlukama. Suđenje je trajalo 45 dana, tokom kojih su vlasti pažljivo osluškivale međunarodne reakcije. Kada su se uverili da neće biti ozbiljnog pritiska, sproveli su egzekuciju 17. jula 1946. i tajno ukopali telo. Ivanović naglašava da je proces bio politički, a ne ritualni – komunisti nisu u Draži videli simbol koji bi ih dugoročno ugrožavao.
Autor se oslanja na mišljenje istoričara Bojana Dimitrijevića, koji tvrdi da su srpski komunisti Dražu prezirali kao relikt hrišćanskog, tradicionalnog sveta, suprotnog njihovom ateističkom progresivizmu. Za njih, on nije bio ni zavetni junak ni opasnost, već problem koji treba efikasno „arhivirati“. Odluka o egzekuciji i ukopu doneta je u uskom krugu, verovatno predvođenom Slobodanom Penezićem Krcunom, uz znanje Aleksandra Rankovića.
Gde je Draža ukopan? Teorije variraju – od Lisičjeg potoka i Belog Dvora do Avale. Ivanović odbija spekulacije o kasnijem premeštanju tela, smatrajući da je ukop obavljen odmah nakon pogubljenja, na mestu koje zna mali broj ljudi. Ključni trag pojavljuje se 2013, kada dvojica bivših „oznaša“ posete Gordanu Mihailović, Dražinu ćerku, otkrivajući lokaciju u trenutku katarze pred smrt. Gordana, povučena i izbegavajući javnost, čuva tajnu, nalažući da se otkrije tek deceniju nakon njene smrti.
„Avalska verzija“ dobija na težini zbog logike vremena: diskretnost vlasti, izdvajanje Dražinog tela od ostalih žrtava i blizina lokacije pogubljenja (Topčider ili Beli Dvor) čine Avalu realnom opcijom. Pola sata vožnje pustim drumom bilo je dovoljno za tajni ukop pre svitanja. Autor priznaje da nema konačan dokaz, ali smatra da ova teorija odgovara političkom i psihološkom kontekstu 1946. godine.
Esej se završava emotivnim tonom – Ivanović, inspirisan pričom Nišlije Bobana Gligorijevića koji je preneo Gordaninu tajnu, gleda Avalu novim očima. Iako istina ostaje neuhvatljiva, slutnja upućuje na ovu planinu kao dom „srpskog Čiče“.
Glas javnosti/Novi standard
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
