Ovo za Sputnjik priča Dragana Adžić, izbeglica iz Gline u Hrvatskoj, koja od Oluje živi na Kosovu i Metohiji:
„Lično je njihov predsednik opštine Ljuljzim Hetemi pretio, rekao je mojoj majci da izađe iz stana koji je dobila i preseli se kod nas, ili će mene izbaciti sa troje dece iz mog stana“.
Porodica Adžić stigla je bežeći od rata iz Gline u kolektivni centar u Kosovo polje. Dve godine kasnije dobili su kućicu u jednom selu, namenski napravljenu za povratnike i izbeglice. Nije prošlo ni godinu dana, izbacili su ih:
„Rekli su da kuća sada pripada novoj državi Kosovo. Tu kuću su dali Albancima, a mi smo se 1999. preselili u Kosovo polje, u kolektivni centar. I odatle smo isterani, 17. marta, 2004., znate šta je tada bilo, prešli smo u Leposavić, opet u kolektivni centar“.
Traže da vratimo ključeve
Dragana je na Kosovo i Metohiju stigla kao dete, živela sa roditeljima. Majka je još živa, ona razvedena, ima tri devojčice. Najstarija je nedavno napunila osam godina.
Obe su dobile stanove za izbelga i raseljena lica u Leposaviću, mama jednosoban, ona, malo veći, zbog dece. Gradnju su finansirali Vlada Srbije i Komesarijat za izbeglice. Tu radost će pamtiti. Ali kratko je trajala:
„Tri dana kasnije došla je policija i njihov gradonačelnik, on je tvrdio da smo provalili u stanove. Tražili su da vratimo ključeve od naših vlasti“, kaže Adžićeva.
Stanovi onima za koje je i građeno
Zoran Todić iz Srpske liste objašnjava da su stanovi dodeljeni srpskim izbeglicama i raseljenim licima po spisku koji postoji nekoliko godina, od kada je humanitarna organizacija iz Danske uradila projekat zbrinjavanja izbeglica, odnosno izgradnje dve zgrade za najugroženije koji godinama žive u nehumanim uslovima.
„Ovaj haos je uradila nelegalna, nelegitimna albanska vlast, stanove smo podelili iako deo oko zgrada još nije uređen, iz straha da nova uprava ne uzurpira objekte. Podelili smo ključeve tim porodicama, bez davanja akta, plašili smo se, ako damo bilo kakvo rešenje, da možemo da budemo suočeni sa kosovskim zakonodavstvom. To je bilo u novembru, kada su ljudi ušli u stanove, a kvadratura je rađena prema broju članova domaćinstva lica iz kolektivnih centara“, objašnjava Todić.
Otvorene pretnje albanskih vlasti
„Bio je taj konkurs u opštini, rekli su morate da predate, a mi, zašto bismo predavali, kad smo dobili ključeve, već smo u stanovima. Ne, ne morate, mi to samo da bude legalno, da se legalizuje, sve će da bude dobro, predajte. Kad smo predali, nastao je problem, neko je dobio, neko izbačen. Katastrofa“, kaže Dragana Adžić.
Ona je, kao razvedena majka troje dece dobila stan, a njena majka Eva Adžić je dobila drugi, manji, jer je reč o dve porodice.
„Kad je izašao kosovski konkurs, oni su nas pozvali u opštinu, namestili su nam takvu situaciju da nemamo pravo na bilo kakvu žalbu. Mami su rekli da joj dodeljuju stan koji je dobila njena ćerka, ja.
Ti iz svog stana moraš da izađeš, da nam predaš ključeve, stan da napustiš. Ili ćeš da prihvatiš da ideš kod ćerke u stan ili ćemo da ti isteramo ćerku sa decom, a ti ostani u tvom stanu“.
UNHCR nema mehanizme da pomogne
Todić objašnjava da je od svih Srba kojima su podeljeni ključevi, pet porodica u problemu, jer nisu hteli da se odazovu na konkurs koji je raspisala albanska lokalna vlast.
„Ostale niko ne dira, oni su tobože ispoštovali taj konkurs koji je, ne znam po kom osnovu raspisan. Verovatno ti ljudi kojima su dodelili stanove po njihovom konkursu to zaslužuju, ali ne na ovaj način i ne u ovim objektima“.
Dragana i njena majka i druge četiri porodice kojima se traži da vrate ključ od prvog pravog doma u poslednjih trideset godina imali su sastanak sa ljudima iz UNHCR-a. Međunarodna zajednica je upoznata sa problemom, međutim, rečeno im je da u ovom trenutku nemaju mehanizme da pomognu.
Srbima nisu, uručena pojedinačna rešenja i odluke o izbacivanju, nije im dato ni pravo na žalbu
Nada u pravdu posle izbora
Sa problemom je upoznat i poverenik za izbeglice Republike Srbije koji godinama radi na Kosovu, koji zna i kako je tekao proces izgradnje i podele stanova.
„Svaki dinar smo uložili da opremimo stanove. Čuvali, čekali, skupljali... Mama je namestila ceo stan. Ako se iseli, nemamo ni gde sa tim. Ako neko nešto ne učini, moraće da se iseli, jer nemamo pravo žalbe, zamislite. Naša opština, Srbi, trenutno ne mogu ništa da urade. Nije meni problem da primim mamu, zajedno smo živele godinama u sobi od dvadeset kvadrata, problem je ova nepravda“, kaže Adžićeva.
Todić dodaje da je potrebno strpljenje, jer je u ovom trenutku političkim predstavnicima Srba zabranjeno delovanje:
„Na jesen će lokalni izbori, verujem da će posle toga biti ispravljene, poništene sve nelegalne radnje i diskriminatorske odluke oko stanova za najranjiviju grupu građana, od onih koji će preuzeti rukovođenje lokalnom samoupravom“.
Dragan Adžić uzda se u to, nema u šta drugo, jer organizacija Ujedinjenih nacija kojoj su se obratili nije od pomoći. Njena i još četiri porodice nemaju nikakva prava, kao najranjivija grupa građana koju bi trebalo da štiti zakon bilo koje države koja to zaista jeste.
Glas javnosti/S04S
