SAV BESMISAO RATA U PAR REČENICA: Bahrudina je promašio metak, ali mu nekoliko godina kasnije nije bilo SPASA
Društvo
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Bahrudin Kaletović je bio regrut Jugoslovenske narodne armije i jedan od simbola sukoba u Sloveniji koga je 1991 godine, u jeku ludila u koji je Jugoslavija tonula, širom zemlje proslavio jedan televizijski prilog.
Ovaj snimak televizije Jutel (Yutel) je postao poznat širom tadašnje Jugoslavije, a neretko se lik ovog mladića pojavljuje i danas, uglavnom na društvenim mrežama.
Ovim snimkom je u junu 1991. tada 19-godišnji desetar Jugoslovenske narodne armije Bahrudin Kaletović iz Tuzle u dva minuta ušao u istoriju. Razgovor je tekao ovako:
- Znate li zbog čega se vodi ovaj rat, ova bitka?
- Ma, otkud znam. Koliko ja kužim to, oni kao hoće da se otcijepljuju, a mi im kao ne damo...
Manje je, međutim, poznat i citiran ostatak Bahrudinovog razgovora sa kolegom Ivicom Puljićem, kad on kaže:
- U stvari, mi samo hoćemo da se vratimo u kasarnu i ništa više.
- Ma, otkud znam. Koliko ja kužim to, oni kao hoće da se otcijepljuju, a mi im kao ne damo...
Manje je, međutim, poznat i citiran ostatak Bahrudinovog razgovora sa kolegom Ivicom Puljićem, kad on kaže:
- U stvari, mi samo hoćemo da se vratimo u kasarnu i ništa više.
- Šta vi mislite šta dalje, kako dalje?
- Šta ima da mislim, samo živ da ostanem. Znaš care, bio si u vojsci, znaš kako je. Šta ti kaže, radiš. A nijedan oficir nije poginuo, sve od moje raje poginulo.
- Koliko je tvojih drugova poginulo danas?
- Danas trojica.
- Nijedan oficir?
- Nijedan oficir. Ne znam gdje mi je glava, gdje noga, gdje se nalazim, koji je dan... Koliko imam godina, ništa ja ne znam. Ludnica živa. Gdje da pucam ja u nekoga ili neko u mene da puca.... Samo živ da ostanem molim boga, eto, ništa više.
Na kraju tog priloga stoji Bahrudinova izjava:
- Apelujte preko svih medija, učinite nešto. Apelujte preko televizije, radija, novina da se ovo smiri i da nas povuku. Oni kažu da mi nećemo da se povučemo. Mi ginemo a želimo samo da se povučemo, da se vratimo u kasarnu.
- Šta ima da mislim, samo živ da ostanem. Znaš care, bio si u vojsci, znaš kako je. Šta ti kaže, radiš. A nijedan oficir nije poginuo, sve od moje raje poginulo.
- Koliko je tvojih drugova poginulo danas?
- Danas trojica.
- Nijedan oficir?
- Nijedan oficir. Ne znam gdje mi je glava, gdje noga, gdje se nalazim, koji je dan... Koliko imam godina, ništa ja ne znam. Ludnica živa. Gdje da pucam ja u nekoga ili neko u mene da puca.... Samo živ da ostanem molim boga, eto, ništa više.
Na kraju tog priloga stoji Bahrudinova izjava:
- Apelujte preko svih medija, učinite nešto. Apelujte preko televizije, radija, novina da se ovo smiri i da nas povuku. Oni kažu da mi nećemo da se povučemo. Mi ginemo a želimo samo da se povučemo, da se vratimo u kasarnu.
Bahrudin je preživeo i rat u Bosni i Hercegovini, da bi 1995. otišao u Austriju. U međuvremenu se oženio, dobio ćerku Esmeraldu, a potom i sina Damira. Koga nikad nije video, jer je na putu za Tuzlu krenuvši da poseti svoju porodicu 18. juna 1998. poginuo u saobraćajnoj nesreći.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
.png)
