PRVI MAJ Pirot, bajka sa nesrećnim krajem
Autor: Glas javnosti
Od „fabrike iz snova" do stečaja i rasprodaje imovine, Prvi maj Pirot deli sudbinu desetina preduzeća iz socijalističkog doba.
Stari projektor u polumraku pirotske galerije emituje slike iz svakodnevice u fabrici odeće „Prvi maj" u Pirotu, dok publika koju većinom čine žene, pažljivo prati idilične scene na ekranu.
Na dresovima fudbalera Crvene zvezde, generacija legendarnih Dragoslava Šekularca i Dragana Džajića, velikim slovima preko crveno-belih pruga na prsima bilo je ispisano ime nekadašnjeg jugoslovenskog tekstilnog giganta.
Mnogima je u sećanju i reklama za odela Prvog maja kada muškarci koji ih nose lebde, a žene opčinjeno gledaju u nebo.
Sada su to samo sećanja na „fabriku iz snova", kako su je nekada zvali, koja je 1980-ih zapošljavala više od 6.000 ljudi.
Od 2015. godine je u stečaju, a bivše radnice žive od miminalne penzije ili imaju neki drugi slabo plaćen posao.
„Bili smo prezadovoljni. Odlaziš u fabriku koja liči na prelep hotel, nešto božanstveno", priseća se Gordana Dragutinović, koja je počela da radi 1967. i u „Prvom maju" provela 38 godina, do penzije.
Međutim, poput mnogih jugoslovenskih preduzeća, i pirotski Prvi maj pojela je tranzicija, donoseći javu u „fabriku iz snova", ostavivši mnoge bez posla, nerešenog socijalnog statusa i penzije.
„Prvomajke", nekadašnje radnice ove fabrike na jugoistoku Srbije, sada nerado prolaze pored mesta na kome su hiljade njih sanjale o srećnom životu.
Od preduzeća u kojem je 1980-ih radio otprilike svaki osmi ili deveti stanovnika Pirota i okoline, sada su ostala samo sećanja i umetnički predmeti koje je pre nešto više od godinu dana na licitaciji otkupio Grad Pirot.
„Prvi maj" je osnovan 1958. godine, spajanjem skromnih zadruga u zanatsko preduzeće, sa ukupno 74 radnika.
U početku su radili po pirotskim kafanama, šili po porudžbini i popravljali stara odela, da bi se kasnije okrenuli tržištu.
Za direktora novog preduzeća izabrali su mladog kolegu, Dragana Nikolića.
Radnici su odlučili da sagrade njihovu fabriku na rubu grada.
U svim akcijama, od kopanja temelja do krečenja, učestvovale su i žene.
„Nosim tekne sa malterom. Drugima je teško, ali meni nije ili nisam osećala.
„Radila sam sa zadovoljstvom i radovala se što gradimo našu fabriku", sećala se Jelena Manić u knjizi „Prvi maj i Dragan Nikolić", Bore Kostića.
Četiri godine posle osnivanja, dve proizvodne hale novog preduzeća bile su gotove.
Tokom izgradnje, na dobrovoljni rad utrošeno je 24.000 radnih sati, navodi se u knjizi.
„Radilo se po ceo dan, prepodne na mašini, popodne na gradilištu.
„Radnice su sa bebama dolazile da rade, neke su gubile mleko usled iscrpljenosti", seća se Gordana Dragutinović.
Kostić beleži da su se radnici u korist izgradnje fabrike odrekli ukupno 55 mesečnih plata.
Uporedo sa proizvodnim halama građen je i fabrički park, restoran, izložbeni paviljon i sportski tereni i sale.
„Fabrika ne sme da bude siva, bezbojna, odbojna, ona mora da ima svoj cvet, miris, dušu i srce. Ona treba da mami radnika", govorio je Nikolić.
Ubrzo je fabrika dobila muzej i biblioteku, a izgrađen je i vrtić „Prvomajski cvet".
„Na kapiji očistim cipele, ostavim dete u vrtiću, čeka me doručak. Odeš kod frizera, lekara... Prošetaš parkom do paviljona, da odmoriš...
„A posao nije trpeo, završavali smo sve na vreme", seća se Negica Lilić, koja je u proizvodnji „Prvog maja" počela da radi 1978, sa 18 godina.
Za razvoj Industrije odeće „Prvi maj" korišćena su lična sredstva iz akumulacije i deo novca iz Republičkog fonda za razvoj nedovoljno razvijenih područja.
Za samo tri godine, od 1983. do 1986. izgrađene su nove hale trikotaže i konfekcije u Pirotu i fabrike u Babušnici, Beloj Palanci, Vlasotincu, Bujanovcu, tadašnjoj Titovoj Mitrovici - danas Kosovskoj Mitrovici - i Boru, kako bi se uposlile žene i sprečio odliv mlađeg stanovništva.
„Sve se odvajalo za izgradnju, nismo imale dobre plate, ali smo bile zadovoljne. Jedva sam čekala da svane ujutru da idem na posao", kaže Gordana Dragutinović za BBC na srpskom.
U to vreme, fabrika je po finansijskim rezultatima spadala u sam vrh industrije konfekcije i trikotaže u Jugoslaviji.
Imala je više od 130 prodavnica i modnih kuća širom zemlje, pa i jednu u Frankfurtu, u Nemačkoj.
Izvozila je na tržišta Nemačke, Švedske, Francuske, SAD, Alžira, Libije, Iraka, Sovjetskog Saveza i Čehoslovačke.
Počinje rat u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji su uvedene međunarodne sankcije, uslovi privređivanja postaju nestabilni, a inflacija raste.
Biserka Kos kaže da je i u fabrici atmosfera počela da se menja.
„Došlo je vreme kada se gleda da se manje plati a više uradi, postavljane su nekakve norme. To se odražavalo na kvalitet".
Veliki požar 1991. oštetio je halu konfekcije i fabrički restoran, a izgorela je i najveća mašina za krojenje, što je dodatno uticalo na proizvodnju, svedoči Negica Lilić.
Od tada je sve krenulo nizbrdo.
„Posla je bilo sve manje, novopečene gazde su se pojavile u konfekciji, videlo se da sledi propadanje".
Početkom 2000-ih, vlasti su odlučile da se radnicima isplaćuje otpremnina po godinama starosti, i mnogo njih je postalo tehnološki višak, seća se Negica koja je svojevoljno napustila fabriku 2003. godine.
Kaže da je najviše boli to što se „prvomajcima" do danas niko nije obratio da im objasni šta se dogodilo sa fabrikom koju su sami izgradili.
Nekadašnje „Prvomajke" kažu da se sa najvećim pijetetom sećaju zlatnih godina, ali i da su ogorčene stradanjem fabrike i radnika koji su je gradili.
„Nismo ispoštovani kako smo zaslužili, uplaćivali smo akcije, pa je i to otišlo", sa gorčinom govori Nataša Panić.
„Sa zadovoljstvom smo se odricali, a sada ti ljudi nemaju ništa", dodaje Negica Lilić, koja je posle odlaska izlaska iz fabrike počela da radi u proizvodnji i prodaji povrća na zelenoj pijaci u Pirotu.
„Srela sam prekjuče koleginicu, nije srećna.
„Posle povećanja ima 22.000 dinara penzije, deca joj pomažu, dotle se došlo", ljutito govori Gordana Dragutinović, pitajući zašto za ono što se desilo „Prvom maju" niko nije odgovarao. Piše BBC na srpskom
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
