Prof. dr Milo Lompar: Mitropoliti cetinjski Petar Prvi i Amfilohije – branioci istine i pravde Božije
Društvo
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Trojčindanska besjeda prof. dr Mila Lompara u manastiru Svete Trojice u Stanjevićima, na Trojčindan 8. juna 2025. godine:
Braćo i sestre, dame i gospodo!
Osećam veliku zahvalnost što sam u prilici da na ovom mestu, ovim povodom i pred ovim skupom kažem, u skladu sa onim o čemu sam se dogovorio sa upravom manastira, neku reč o dvojici velikih mitropolita Crne Gore. O onom koji je postao svetac – Petru Prvom Petroviću Njegošu, odnosno Svetom Petru Cetinjskom, i onom koga smo svi ovde zapamtili kako korača decenijama ispred nas, u prilikama rđavim i malo povoljnijim i koga svi zovemo jednom jedinom rečju Mitropolit, o Afilohiju Radoviću.
Kao granični narod, kao najzapadniji pravoslavni narod, srpski narod se uvek nalazi na mestu gde je potrebno oslušnuti reč apostola Pavla koja kaže: ”Stražite u Duhu.” Jednostavno, granični narodi moraju da razumeju da je njihov položaj uvek izuzetan i to su cetinjski mitropoliti razumevali. Neki veštije, neki manje vešto. Neki borbeno, a neki kompromisno.
Vladika Vasilije Petrović Njegoš ima na grobnoj ploči u Sankt-Peterburgu, u čuvenoj lavri Aleksandra Nevskog, napisano 1766. da je on mitropolit Skenderije, Crne Gore i Primorja i patrijaršijstva serbskog egzarh. Dakle, to je ono što je u misli Crne Gore ostalo zauvek zapečaćeno, to nasledstvo kosovske tradicije, koju su svi mitropoliti pominjali u prilikama koje su bile različite.
Petar Prvi je već u mladosti svojoj izazvao pažnju svojom naočitom pojavom, svojom prefinjenom ličnošću i svojom znatnom kulturom. Posle smrti vladike Save, posle jednog malog interegnuma, kada je na tronu bio kratko pa umro Vladika Arsenije Plamenac, Petar Prvi je postao Mitropolit cetinjski. On je dugo vladao. Rođen 1748, on je vladao od 1785. do 1830. godine i u tom periodu postao najznatniji vladika u istoriji Crne Gore i u dinastiji Petrović-Njegoš.
Vladao je rečju i primerom, kao u prvim vekovima hrišćanstva. Izuzetnost ličnosti pretezala je u duhu njegovih ne baš previše poslušnih sunarodnika nad onim što bi sila mača ili sila prinude od njih tražila. Išao je u Beč da dođe do Rusije. Došavši tamo oklevetan, on je pretrpeo jedan izgon od strane kneza Potemkina, kad mu je naređeno da za svega 24 sata napusti ogromnu teritoriju imperije. Kad je u tome uspeo, stigao je glasnik da kaže da je to bila greška i da se vrati. Rekao je: ”Moja noga neće tamo više stupiti.” A onda, kako piše njegov naslednik ruskom konzulu u Dubrovniku Jeremiji Gagiću, poslednje što mi je rekao glasilo je: ”Drži se Rusije.” Dakle, umeo je da razlikuje ono što se u našem vremenu često gubi – lično od nadličnog. Ono opšte i narodno lebdi iznad nesporazuma svakodnevice i sukoba koji su manjega reda.
Umeo je to i Mitropolit Amfilohije. Ponekad se to ne bi razumelo. Ponekad bi to bilo nešto što je izazivalo osudu, ali to je bio usud onih koji moraju da gledaju i na katoličku i na islamsku tradiciju na jednom terenu koji izaziva neprekidne doticaje.
Petar Prvi je bio u isto vreme onaj koji je vodio pobedonosne bitke na Martinićima i Krusima. Bio je dakle vladika koji je komandovao vojskom. Bio je vladika koji je upravljao svojim ratnicima, neposlušnim ali odanim, i koji je doneo slavu crnogorskom oružju. U isto vreme, shvatao je vreme kojim ide i u tom vremenu shvatao je da zakon postaje mera postojanja čoveka. Doneo je Stegu a onda dopunski zakonik crnogorski gde se utvrđuju pravni oblici života i gde se društvo oblikuje kao evropsko i stupa u zajednicu naroda koji se izmiču ispod osmanske despotije. No, nikada se tu nije zagubio.
Vladao je onako kako je Andrić zabeležio za njegovog naslednika Petra Drugog Petrovića Njegoša, neprekidno vođen mišlju da njegov narod mora postati prosvećen, ali ostati svoj. Kada je pregovarao posle Napoleonovih ratova sa austrijskim generalom oko granice između crnogorske teritorije i austrijske, pa je spor bio oko jednog brda, Petar Prvi se služio jednostavnim primerom da je to pomeranje granice neophodno zbog tih livada koje su zgodne da se stoka na njima napasa. Austrijanac sa velikim širitima i sa onim perjem koje izvire iz kape rekao je sa izvesnim prezirom: ”Pa, molim Vas, ja ovde pričam o dostojanstvu, pričam o časti, a Vi ste zapeli samo za tu livadu.” A Petar Prvi, koji je bio obrazovan, govorio francuski i italijanski jezik i čija biblioteka se nalazi u cetinjskoj Biljardi danas, a bila je osnov za biblioteku njegovog naslednika koji ju je dopunio, rekao je: ”Svaki se moj gospodine trudi za ono što nema.” Prema tome, umeo je da očuva distancu.
Umeo je da svoje sunarodnike kazni oštrom rečju, pa je jednom prilikom rekao: ”Da među Turcima živim lakše bi mi bilo, nego na Cetinju”. Ta činjenica pokazuje da cetinjski mitropolit mora da seče rečju i da mora da pokaže delom.
Imao je, takođe, u političkom smislu osećaj za dve stvari koje su dramatično odjeknule u našem vremenu, ali čitav 20. vek je obeležen njima. To su s jedne strane osećanje posebnosti Crne Gore, a s druge strane postojanje te posebnosti isključivo unutar srpskog naroda. I on je to u pojedinim svojim poslanicama vrlo snažno naglašavao. Ovaj dugoveki vladar Crne Gore, koji je bio fizički izuzetne pojave i koji je bio moralni imperativ njenog postojanja, bio je u isto vreme njen mač i njeno pero. Njegove poslanice pisane njegovim sunarodnicima i plemenicima, kratke, jezgrovite, natopljene s jedne strane biblijskim patosom, a s druge strane narodnom herojskom etikom, dopirale su do srca i do mozga, a ostale da postoje kao spomenik književne umetnosti u srpskoj kulturi 18. i 19. veka. On je bio dakle i mač i pero jednog naroda koji je gajio neprekinutu svest o svojoj vezi sa kosovskom tradicijom i koji tu tradiciju nikad nije zaboravljao.
Pokazala je to tmurna 1804. godina kad je turski zulum išao preko granica koje su bile velike i kada Petar Prvi piše pismo nastojatelju Dečanskog manastira, svom rođaku i kaže: ”Najvažnije vam je u ovim smutnim i nesigurnim prilikama da očuvate mošti i kivot Svetoga kralja.” Reč je o Svetom kralju Stefanu Dečanskom. ”A ako to ne možete, a vi preko Vasojevića i preko Kuča i preko Pipera donesite na Cetinje.” Dakle, ta nit, ta veza je ostajala u njegovoj svesti neprekinutom, kao što je krenuo 1809. da se susretne sa onim koga je i najviše cenio, sa Karađorđem, i kao što su njih dvojica krenuli 1809. jedan drugom u susret osećajući bilo srpskog naroda u tim vremenima. Zbog poraza kod Čegra, Karađorđe je kod Sjenice morao da krene u drugom pravcu i da zaustavi turski prodor sa juga, ali ta činjenica pokazuje da smo 1809. imali bolju i jaču misao, nego u vremenima u kojima smo bili savremenici.
Mi smo, dakle, znali kuda vodi taj put u našim najznatnijim ljudima i zato kako god gledali i poštovali ono što je danas oko nas, ne možemo se oteti utisku da je razdvajanje Crne Gore i Srbije bio jedan protivistorijski čin, ali on kao takav od nas traži da delujemo u duhu onoga što su takvi ljudi znali i činili.
I Mitropolit Amfilohije Radović, rođen u Gornjoj Morači, u Barama Radovića, školovan na evropskim univerzitetima, grčkim i pariskim, predavač na Akademiji Sergija Radonješkog u Parizu, poznat na beogradskim književnim skupovima krajem 70-tih godina kao visok, stasit, gorućim očima, plamtećim, monah koji se javlja za reč i u jednoj savršenoj besedi govori ono što publika beogradska nije pre toga nikad čula od pravoslavnih monaha: o Berđajevu, o Šestovu, o Bulgakovu, o Merežkovskom, raspravlja o Dostojevskom i Ničeu i postaje govornik zajedno sa vladikom Atanasijem Jevtićem i sa profesorom Filološkog fakulteta Nikolom Miloševićem na brojnim tribinama i u brojnim situacijama član intelektualne beogradske scene 80-tih godina.
Vladika banatski od 1985. Postaje cetinjski mitropolit 1990. godine, da provede tri decenije i da pomogne da se iznova digne svest o srpskom i pravoslavnom postojanju u Crnoj Gori, protivno poluvekovnom komunističkom teroru koji je pobio najviše pravoslavnih sveštenika u Drugom svetskom ratu. Mitropolit Amfilohije je to pamtio. Pamtio je i unutrašnje bratstveničke borbe i plemenske sukobe i nosio je to u svesti. Velika veština njegova u danima koje smo mi videli bila je u tome da ih izbegne. Bila je to pomalo i njegova opsesivna misao i bilo je to ono u čemu je na kraju uspeo. Uspeo je da srpskom narodu povrati veru u sebe; da Srpskoj crkvi pomogne da dobije oblike svog postojanja; uspeo je da služi zaupokojene liturgije za svakog nevino ubijenog ili nesahranjenog u celoj Crnoj Gori; uspeo je da bude na Kosovu svaki put i u najtežim okolnostima protivzakonitog, nasilnog i zlikovačkog NATO bombardovanja 1990. godine.
To je značilo da ide jednom stazom koju su cetinjski mitropoliti imali pred očima i on je u raznim prilikama imao jednu osobinu koju bismo mogli savremenom rečju odrediti kao gromobran. Naime, nema tog groma koji nije udario u njega i koga je on učinio bezopasnim za sve oko sebe. Bio je sposoban da istrpi najteže udarce i najgore uvrede koje su se u našem medijskom prostoru množile poput skakavaca, a da u isto vreme nastavi na svom putu dok nije u veličanstvenim litijama u Crnoj Gori se pojavio taj narod, koji je on trideset godina stvarao odnosno budio iz jedne svesti koja je izgledala da zauvek biva zapretana.
On je dakle uspeo da vrati u bivstvo, da vrati u postojanje jednu kolektivnu svest, a da ne podlegne nikakvim zabludama i jeresima etnofiletizma, da ne napusti nikad i nigde univerzalizam hrišćanske poruke, da očuva njen pravoslavni karakter i njen opšti univerzalni smisao.
Bilo je na tronu crnogorskih mitropolita i drugih velikih ljudi. Najgenijalniji pesnik srpske književnosti, njen klasični pesnik, zauvek prepoznat u narodnom duhu i u intelektualnom smislu – Petar Drugi Petrović Njegoš, koga svi znamo pod jednom rečju Njegoš, obeležava jednog od njih, ali to je drugi registar kulture i to pokazuje da izuzetni ljudi se razlikaju, ali ostaju spojeni u tome da moć ne može da pokrije njihovu ličnost jer je moć ono što prolazi, ličnost ono što ostaje. Hvala!
Glas javnosti/mitropolija.com
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
