POTRESNO SEĆANJE HEROJA SA KOŠARA: Mrtve drugove smo vukli da ne trunu u tim prokletim Prokletijama!

Bili smo braća. Svi za jednog, jedan za sve! Zato nije postojala šansa da ih ostavimo u tim prokletim Prokletijama, kaže Nebojša Džamić

U ratu svakog dana smrt ti diše za vratom. Još je teže kad vam strada ratni drug, brat. Tu, do vas. Živo se sećam dana kad sam mrtve drugove vukao s prijateljima sa borbene linije. Vukli smo ih po snegu, krvi je bilo za nama. Bili su kao istopljeni, tela laka kao da su neka deca. Vukli smo ih sa borbene linije da im tela ne ostanu na tim prokletim Prokletijama.

NE PROPUSTITE

'Košare' su naš novi ep, trag homerskog u našem vremenu

Jedva preživeo

Ovako za Kurir govori Nebojša Džamić, jedan od boraca s Košara, kome su i danas, 22 godine od NATO bombardovanja, slike iz rata i stradanja i dalje svakog dana pred očima. Kobnog dana, kad je jedva spasao živu glavu, ali i gledao kako mu drugovi ginu, neprijatelja je primetio, ali nije znao da su to oni, jer su nosili uniforme Vojske Jugoslavije.

- Stajao sam na livadi i video trojicu neprijatelja, ali nisam znao da su oni. Tad je nas 15 čekalo pešadijsko pojačanje, a oni su, izgleda, upali između naših snaga slučajno. Odjednom se otvorila vatra. Primetili smo da su oboreni Vasojević, Bjelobrk i još dva momka. Signalizirano nam je svima da legnemo u rov, ali oni nisu - rekao je Džamić i dodao:

- Kad smo savladali neprijatelja, došli smo do mrtvih drugova. Njih četvorica jesu bili mladi momci, ali su, kad smo ih vukli na položaje, izgledali kao deca od 15 godina. Bjelobrk gotovo nije imao pola glave, jer su na nas sasuli kišu metaka iz automatske puške. Susret je bio veoma blizak, verovatno su zato prošli.

Stalna strepnja

Kaže da su se s leševima prijatelja sklonili na rezervni položaj ispod karaule Košare, gde su visinski bili iznad neprijatelja.

Sve ovo mu je teško palo. Osim stalne strepnje, boleli su gubici baš kao tog kobnog dana.

- Jeste to bio rat, ali džabe su neki glavu izgubili. Tamo gore bili smo svesni da možda živi nećemo sići. Vodili smo se time - šta nam bog da. Minut je trajao kao dan, a dan kao godina. I uprkos tome, bili smo složni. Bili smo braća. Svi za jednog, jedan za sve! Zato nije postojala šansa da naše mrtve drugove ostavim da im kosti trule na planini - zaključio je on govoreći drhtavim glasom.

(Glas javnosti/Kurir)

SKINI APLIKACIJU