Hadži Dragan Antić, Vlajko Stojiljković i Rade Marković kao bliski prijatelji porodice Slobodana Miloševića bili su produžena ruka tadašnjeg predsednika SRJ. Kada je izgledalo da izlaza nema Milutin Mrkonjić je za to vreme uradio nezamislivo i spasao propasti Glas javnosti.
Prenosimo vam poglavlje knjige "Silovanje razuma" osnivača Glasa javnosti Radisava Rodića, autentičnu ispovest o jednom surovom vremenu i Milutinu Mrkonjiću koji je preminuo juče u 79. godini u Institutu za kardiovaskularne bolesti, političaru kog je voleo narod zbog ljudskih osobina koje nije izgubio ulaskom u politiku.
"Tih dana, početkom avgusta 2000. godine, sedeli smo u kabinetu Kačarević i ja, i razmišljali ima li nam spasa i šta da radimo. Finansijski smo bili iscrpljeni do krajnjih granica. Nije bilo novca da plaćamo papir koji je „Matroz“, po JUL-ovom nalogu, nama naplaćivao 30 dinara, a „Politici“ šest dinara po kilogramu. Prosto i jednostavno, nismo znali šta ćemo dalje. Dok smo sedeli i razmišljali šta ćemo i kako ćemo, zazvonio je telefon na mom radnom stolu i kada sam se javio, sekretarica mi je rekla:
„Šefe, traži vas Milutin Mrkonjić, hoćete li da primite vezu?“ Prihvatio sam poziv. Na drugoj strani bio je zaista Mrkonjić, i to u svom stilu:
„Gde ste, pi*da vam materina? Je l’ ste živi? Šta radite?“
„Ako, kada ste takvi!“
„Eto, još smo živi. Sedimo ovde Kačarević i ja i ne znamo šta ćemo i kako ćemo? Ovi tvoji dželati nas uništiše...“, počeo sam da kukam, ali me Mrkonjić brzo prekinuo...
„Ako, kada ste takvi!“
„Pa šta ćemo, kad ne umemo da prodajemo veru za večeru!“
Sledeća Mrkina rečenica umalo me nije oborila sa stolice:
„Slušaj ti, dr*adžijo, pošalji mi Kačketa i napiši mi cifru koja ti je potrebna da opstaneš i na koju firmu mogu da legnu pare. Pošalji ga kod mene, on zna gde sam, a ti se nosi u pi*du materinu kad si takav izd*kanko“.
Detalje razgovora sa Mrkom odmah sam preneo Kačareviću i rekao mu da bi trebalo odmah da napišemo cifru i da on to njemu odnese u pisanoj formi. Presabrao sam se i napisao orijentacionu cifru dosta uvećanu za
rezervu trenutnih potreba, ali i dalje nisam verovao da će pare leći na račun. Dodao sam račun moje štamparije „ABC Etigraf“, koji tada nije bio blokiran. Kačarević je sa napisanim podacima otišao kod Mrkonjića i posle
dva, tri sata, novčani iznos koji sam tražio stigao je na račun štamparije
„ABC Etigraf“. Tek tada sam bio u šoku. Mrkonjićeva tadašnja družina SPS i JUL me proganja i uništava, a on me spasava? Nikada ga nisam pitao zašto je to uradio, ali sam mu doživotno zahvalan.
Aristotel je lepo rekao:
“Protivotrov za pedeset neprijatelja je jedan prijatelj“
Mrkonjić i urednici „Glasa“ u restoranu „Avalica“.
Mnogo kasnije, u jeku Dinkićevog progona, zvao me je Milutin Mrkonjić, u svom stilu pitao šta radim, gde sam, kada ćemo ići na neko druženje sa Kačarevićem... Odgovorio sam da možemo kad njemu to odgovara,
pa je pao dogovor da se vidimo istog popodneva. Predložio sam kafanu „Avalica“...
„Ne mogu, bre, Rajo, tamo, sinoć sam u toj kafani bio sa ženom na večeri, i ona mi pred konobarima udarila šamar, pa me sad sramota od njih!“
“Šta ima da te bude sramota, ti si narodni čovek i laf“, uzvratio sam mu, pa smo se na kraju dogovorili da se ipak vidimo u „Avalici“.
Sa mnom su „u delegaciji“ pošli Kačarević, Dragan Vlahović Grga i sekretar redakcije „Glasa javnosti“ Biljana Stojšić.
U toku večere Dragan Vlahović pita Mrku: „A gde ti je Struja?“, misleći na Hadži Antića... Mrka uzvrati kao iz topa: „Hoćete da bude ovde za pet minuta?“
Rekao sam Mrki da bih zaista voleo da vidim Antića, a on mi je ponudio opkladu:
„Ako dođe za pet minuta, ti plaćaš sve jelo, piće a i srču, a ja dovodim muziku da spojim vas novinarske idiote“. I ponovo mi je napomenuo:
„I srču, ne zaboravi“. Pristao sam. Posle pet minuta pojavio se na vratima čovek, mršav, sa pecaroškim šeširčetom.
Jedva smo prepoznali Hadži Dragana Antića, kojeg smo svi poznavali sa barem 80 kilograma više. Sa mnom se samo pozdravio, a izgrlio i izljubio sa Kačarevićem, Vlahovićem i Biljanom.
Nakon desetak minuta stigao je i harmonikaš koji je u filmu „Ko to tamo peva“ svirao i pevao pesmu „Za Beograd“.
„Avalica“ je u to vreme radila do 22 sata uveče, ali su zbog nas konobari ostali do 3 i 30. Bila je to žestoka pijanka.
Kada sam se sutradan otreznio i došao da platim račun, iznosi za jelo i piće su bili normalni, ali za Mrkin lumeperaj, tj. srču, bio je tri puta veći. Druženja sa Mrkom i urednicima „Glasa javnosti“ bila nezaboravna".