Kada je SRPSKI DINAR bio najjača SVETSKA VALUTA, za vreme ministra kod koga ni kralj Petar I nije dobio novac na veresiju

Verovali ili ne, beše jedno vreme kada je srpski dinar bio jedna od najjačih svetskih valuta i čak jači od francuskog franka. Zasluga za to pripada čoveku po imenu Laza Paču, lekaru koji je postao najbolji srpski ministar finansija i hiruškom preciznošću operisao svakom parom u jednom od finansijski najtežih perioda u našoj istoriji.

Iako je narodu nametnuo velike poreze, Laza Paču uživao je ogromno poštovanje jer je oštrim merama ne samo napunio državnu kasu, već podigao životni standard svih stanovnika.

Nepotkupljiv i posebno gadljiv na korupciju, Paču je u čak tri navrata postavljan za ministra finansija (1904–1905, 1906–1908. i 1912–1915), a pre toga je osam godina (1889– 1897) bio šef Monopolske uprave, ključne poreske ustanove.

U čemu je bila njegova tajna? Vodio se svojom zamisli da samo u stabilnoj i bogatoj zemlji građani mogu biti bogati i sigurni.

 Srbija između čekića i nakovnja

Trgovinski sukob Austrougarske monarhije i Kraljevine Srbije pod nazivom Carinski ili Svinjski rat započeo je 12. januara 1906. i trajao do 9. januara 1911. godine. Cilj Austrougarske bio je da, izmišljenom zarazom srpske stoke, Srbiju ekonomski sravni sa zemljom. I u tome bi verovatno uspela da im se nije suprotstavio Laza Paču naoružan srpskim inatom.

Jedan od osnivača Narodne radikalne stranke, Paču je 1904. kao ministar finansija ušao u vladu Nikole Pašića. Ova vlada formirana je nakon ubistva kralja Aleksandra Obrenovića maja 1903. i ustoličenja Petra I Karađorđevića na tronu.

Austrougarskoj je Srbija vazda smetala. Za njih je predstavljala prepreku napredovanju ka Solunu i plan je bio slomiti je. Za novi otvoreni sukob nije bilo sredstava pa se monarhija odlučuje na ekonomski potez koji će osakatiti neprijatelja – abnormalno visoke carinske dažbine na uvoz stoke i stočnih proizvoda iz Srbije.

Bio je to početak Carinskog rata.

Naša javnost je skočila na noge. Na svetosavskom zboru u Beogradu okupilo se oko 7.000 ljudi, svuda se pozivalo na rodoljublje.

E, onda stvari u svoje ruke uzima Laza Paču, zakleti radikal i genije za finansije čovek koga je bio glas najvećeg tvrdice u kraljevini i da mu se dinar iz džepa može uzeti samo ako ga dvojica drže.

Prema jednoj anegdoti, Lazi prodavac u knjižari kod Gece Kona jednom prilikom nije vratio kusur od dve pare. Uvređen, Paču mu oštro reče: "E, moj sinko, kad bih ja iz državne blagajne svakog dana uzimao po toliko, država bi propala."

Zapravo, Laza je bio veoma štedljiv i do srži pošten. Uzeti tuđe, pogotovu zavući ruku u državnu blagajnu, za njega je bilo nezamislivo. Za privilegije bilo koje vrste i na štetu Srbije nije hteo da čuje. U tom pogledu njegova vrata su bila zatvorena za sve – od ministra do kralja, ne može i tačka.

Jasno, Austrougarska je pred sobom imala teškog protivnika. Koliko teškog dokazuje Lazin uspeh koji je postigao u prvoj godini svog ministrovanja.

Prazna kasa Vs Laza

Došavši za ministra finansija Paču je zatekao praznu državnu kasu i Srbiju kojoj niko na svetu nije hteo da da kredit. Budžetski deficit je iznosio 11,5 miliona dinara i bio je pokriven zajmom – Srbija samo što nije proglasila bankrot.

"Tako ne biva", pomislio je Laza i zavrnuo rukave.

Oštrim monetarnim merama uspeo je da uravnoteži budžet, a zatim veštim pregovorima da povrati poverenje bogatih evropskih zemalja u novčanu snagu Srbije. Posle prvih godinu dana ministrovanja, Laza Paču je napravio višak u budžetu zemlje veći od 6,3 miliona dinara.

A, kako je to uradio?

Krajnje nepopularnim merama.

Laza je, ni pet ni šest, povećao poreze i prireze. Tako su 1904. godine poreski obveznici Srbije plaćali 75% stalnog državnog prireza, 40% vanrednog, 25% školskog, 7% železničkog, 5% za vojne građevine, 5% za remont, 5% ličnog i 4% žandarskog prireza.

Sve u svemu, poreski obveznik je na 100 dinara poreza - plaćao još 166 dinara poreskog prireza.

Paču je u Narodnoj skupštini objašnjavao da se ovaj "jednogodišnji prirez od 40%" donosi kao "jedna teška žrtva" kako bi se srpske finansije potpuno dovele u red. Iduće, 1905. godine, prirezi su ukinuti, ali su povećani porezi ili poreske osnovice, pa je ukupan teret ostao nesmanjen.

Druga Pačuova mera od velikog značaja za uravnoteženje državnog budžeta, bio je zakon po kome se država, dok ne namiri strane poverioce iz prihoda Samostalne monopolske uprave (što je praktično bivalo tek polovinom godine) i ne dođe do viškova njenih prihoda, može zadužiti kod Narodne banke do 10 miliona dinara godišnje. Tako je uklonjen "sezonski" problem nedostatka dovoljnih budžetskih prihoda u prvoj polovini godine, koji je bio tim veći što vlada nije smela izdavati blagajničke zapise na sumu veću od šest miliona dinara (a budžetski troškovi su, u to vreme, iznosili i preko 20 miliona već u prvoj polovini godine).

Treći način na koji je povećavao budžetske prihode bilo je značajno povećanje carinskih prihoda i povećanje trošarinskog pritiska na monopolisane proizvode (i ovde su uvedeni "prirezi na trošarinu" od 40%). Samo od poskupljenja duvana i petroleja, Paču je 1904. godine ostvario 1,5 miliona dinara više državnih prihoda nego prethodne godine.

Pačuova budžetska i monetarna politika omogućila je da se opticaj novčanica u zlatu poveća u Srbiji na preko 4 miliona dinara, što se nikada ranije nije desilo.

Tražnja za novčanicama sa zlatnim pokrićem bila je toliko jaka da je privilegovana Narodna banka potpuno iscrpela sve odštampane količine tih banknota - a tako je bilo i narednih godina.

Carinski rat i prkosni Laza Paču

Austrougari su svoj ekonomski napad pažljivo tempirali. Srbija tek što je počela da pokazuje znake finansijskog oporavka i protivnik je računao da mora udariti odmah i naterati protivnika na kapitulaciju. Ali Paču se nije dao.

Inače krupan čovek, Laze je imao probleme sa jetrom, srcem i proširenim venama, ali na to nije davao ni 5 para. Znao je da mora uraditi šta je potrebno. Ostajao na nogama i pregovarao sa Turcima, Nemcima, Francuzima, Bugarima... Austrougarska nije mogla da veruje. Odjednom Srbiji su ponude za kredite pristizale sa svih strana. Gubili su Carinski rat.

Laza Paču je, samo njemu znanim "magijama", privukao inostrani kapital, a na sve to se u Srbiji osnivaju Francusko-srpska banka, a uskoro i Praška banka. Poverenje u kraljevinu je raslo.

Sa Turskom i Bugarskom su sklopljeni ugovori o korišćenju njihovih transportnih puteva, dok je, u dogovoru sa rumunskim, ruskim i francuskim prevoznicima, obezbeđen plasman srpskih proizvoda u Belgiju, Nemačku, Francusku i čak Egiptu.

Na posletku, 1910. srpski izvoz je za 50 odsto veći nego pre Carinskog rata, a dve godine kasnije vrednost spoljne trgovine iznos 200 miliona dinara u zlatu.

Vodeći računa o svakoj pari, Paču je 1909. imao potpuno pokriven državni budžet iako je on iznosio 103 miliona zlatih dinara. Čak za vreme balkanskih ratova 1912 – 1913. godine, Laza nije bio u gubitku.

Srbija dostiže neverovatan privredni zamah. Samo u Beogradu 1912. živela su i radila 403 bakalina, isto toliko piljara, 312 kafedžija i hotelijera, 85 vlasnika raznih magaza...

1910. čak 40 beogradskih banaka održavalo je vezu sa više od 120 banaka u zemlji. Od 1884. kada je u Srbiji bilo svega sedam novčanih zavoda, do 1912. godine njihov broj se popeo na 187, a prestonica je dobila vodovod, uvedena je struja, tramvajske linije, kanalizacija...

Inače, Laza je priznavao i prihvatao samo dinar sa zlatnom podlogom. Dinar bez vrednosti za njega nije značio ništa. Za njegovo vreme srpski novac je zato bio konvertibilan mada to nikada nije zvanično rečeno. Tada visoko cenjeni francuski franak vredeo je, verovali ili ne, manje od dinara. Povremeno bi franak bežao, ali samo na kratko. Za Evropu – nečuveno.

Nema veresije ni za kralja 

A pravičan i nepotkupljiv beše Laza Paču. Jednom, tako, kralj Petar I posla ličnog sekretara da na ime vladareve plate unapred uzme oko 200.000 dinara. Paču ga dočeka sa kiselim osmehom i rečima: "Ne može".

Zbunjen, kraljev sekretar upita "Kako, molim?".

Laza samo mirno odgovori: "Evo ovako. Umre kralj, ne daj bože, a smrtan je kao i ostali ljudi, ko će da namiri taj novac? Zna se – Laza. Osim toga, kralj može i da abdicira, nateraju ga političari, ko će da plati njegov dug? Zna se, opet Laza. E brate moj, da mene ne bi bolela glava, hajde ti, lepo, u kreditnu zadrugu, tamo daju zajam, znam te, pošten si, biću ti svedok na menici, kod njih uzmi 200.000. Ovde ne može i tačka."

Tako i bi. Sekretar se vratio neobavljena posla, a kralj se nije naljutio. 

I smrt mu je ušla u legendu

Laza Paču je preminuo 1915. u 60-toj godini života. Naprasno. Izdalo ga srce kada je čuo da je vojni ministar zaključio zajam u Engleskoj bez njegovog znanja. 

-  Sa našom ustavnošću je gotovo - rekao je Laza tada.

 (Glas javnosti/ 011info.com)
 

SKINI APLIKACIJU