INTERVJU „GLASA JAVNOSTI“ – MILAN BELIĆ MA, pukovnik policije u penziji: Lični motivi kao pokretači izvršenja atentata

Specifičnost kriminalne motivacije ogleda se, između ostalog, u sadržini voljnih i svesnih radnji, načinu ostvarivanja zamišljenog cilja, upotrebljenim sredstvima i postupanju tokom konkretnog akta izvršenja atentata.

U cilju objašnjenja čovekovog ponašanja neki teoretičari upotrebljavaju termine „motiv“, „svrha“ i „razlog“, potencirajući pri tome da se za objašnjenje ponašanja odgovor može naći u spoljašnjoj sredini, a nekada i kod njega samog.

 

Psiholog Rejmond Bernard Katel ga definiše kao „loša prilagođenost, jedna vrsta taštine i usredsređenosti na sebe, niska snaga superega, preterivanje u reakcijama, ohola nezavisnost“, na šta nas podseća nedavni atentat na bivšeg premijera Japana Šinzo Abea na kog je, dok je držao govor, pucao četrdesetjednogodišnjak za koga se veruje da je bivši pripadnik Snaga za samoodbranu, japanski ekvivalent mornarici, a koji je kao oružje koristio modifikovani pištolj, kaže u intervjuu za “Glas javnosti” Milan Belić MA, pukovnik policije u penziji, pravnik, diplomirani defektolog, strukovni politikolog, specijalista za oblast terorizma i organizovanog kriminala.

 

Koji su najčešći motivi atentata na najviše državne predstavnike?

 

Dijapazon pokretača ugrožavanja najviših državnih predstavnika je širok, bez obzira da li se radi o organizovanoj zaveri ili individualnoj akciji, mogu biti revolucionarni, politički, verski, socijalni, ekonomski, materijalni, lični... Lični motivi kao uzrok atentata mogu biti avanturizam, želja za osvetom – primer, pokušaj atentata na kralja Milana Obrenovića  11. oktobra 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu kada je, koristeći pištolj kao sredstvo za osvetu, Jelena-Ilka Marković, udovica pukovnika Jevrema Markovića, želela da osveti supruga koji je streljan zbog učešća u Topolskoj buni.

 

Kao primer versko motivisanih atentata spomenuo bih radikalne islamiste „Selafiste“, pobornike radikalne forme islama koji smatraju da žive u svetu neprijatelja i nevernika koje treba preobratiti u muslimane. Selafisti Evropu zamišljaju kao kalifat uređen šerijatskim zakonom. Setimo se primera pre desetak godina kada je selafista Muhamed Mahmud, koji je u krugovima ekstremista bio poznat kao Abu Osama al Garib iz okoline Frankfurta, javno slao poruke da on nema straha ni od čega i to je, kaže, ono što ga razlikuje od njegovih neprijatelja. „Oni vole život. Mi volimo smrt“. U cilju radikalizacije vernika, mobilizacije simpatizera i propagande, sopstvene samoidealizacije i reklamiranja često koriste Internet  kao sredstvo, primer je Arid Uka, Albanac koji je ubio dvojicu američkih marinaca na frankfurtskom aerodromu 2009. godine. Arid je bio „prijatelj“ Muhameda Mahmuda na društvenoj mreži „Facebook“.

 

Pokretači mogu biti i ljubomora, mržnja, bes. Mnogi smatraju da su najviši državni predstavnici ranjivi zbog toga što kod građana bude najveće nade, a ako se građani u njih razočaraju onda se kod njih može javiti opasna mržnja.

 

Koje su specifičnosti lično-psihološki motivisanih atentata?

 

Kod lično-psihološki motivisanih atentata specifičnost motiva ubistva može biti individualno psihičko stanje izvršioca i razlozi objektivne stvarnosti. Kao neposredni motivacioni faktor može se označiti postojanje konkretnog odnosa ili događaja između žrtve i izvršioca, dok se kao posredni motivacioni faktor mogu izdvojiti osobine ličnosti izvršioca, sled događaja, uticaj kriminogene sredine koji su u bližoj ili daljoj vezi sa događajem ili odnosom iz kojeg neposredno proističe motiv ubistva. U manjem broju slučajeva pojavljuju se motivi koje nije moguće globalno klasifikovati jer u sebi sadrže mešavinu različitih racionalnih i iracionalnih razloga (motivacija duševnih bolesnika i izvršilaca koji su u trenutku izvršenja bili neuračunljivi). Primer - ubistvo predsednika Izvršnog veća Vojvodine Boška Peroševića 13. maja 2000. godine iz streljačkog malokalibarskog pištolja dok je obilazio Novosadski sajam.

 

Mentalna poremećenost, emotivna nestabilnost su faktori koji su prisutni u 20% izvršenih napada na najviše državnike u svetu. Izvršioci su u ovom slučaju gotovo uvek ispoljavali psihološke probleme čak i ako su pravi razlozi za atentat revolucionarne, ekonomske i druge prirode. Nije neobično pronaći više razloga povezanih sa atentatom (kombinovana motivacija).

 

Motivacije takođe mogu biti povezane i sa nacionalnim i nacionalističkim identitetima, razlog može biti i uvreda koja je stvarna ili imaginarna.

 

Ono što je karakteristično za psihološki motivisane izvršioce je da obično „rade“ sami, ne tražeći nikakvu moralnu ili ideološku podršku drugih. Modus operandi je vatrenim oružjem iz neposredne blizine, tako što se umešaju u masu i približe meti napada. Procenat uspešnosti napada je visok.

Prilikom analize atentata na najviše državne predstavnike u periodu od 1792. godine do 2020. godine, zaključio sam da i mentalno poremećene osobe, psihički nestabilne ličnosti prilikom planiranja i pripreme atentata prikupljaju informacije o meti napada: njihovom boravištu, kretanju, prisustvu skupovima i manifestacijama, njihove lične podatke. Služili su se osmatranjem u svim fazama pripreme i realizacije napada. Često su pribavljali informacije o meti napada iz javnih izvora kao što su dnevna, nedeljna štampa, radio i TV, telefonski imenici, Internet i dr. Informacije o sistemu zaštite i kretanju mete napada kao i ustaljena praksa, određivale su vreme, mesto i način izvršenja napada.

Kakav je profil psihološki motivisanih atentatora?

 

Psihološki motivisani atentati oslikavaju mentalnu poremećenost i emotivnu nezrelost kod izvršilaca. Čikaški psihijatar Lorens Fridmen smatra da su osobe slične Džonu Hinkliju koji je pucao u predsednika SAD, Ronalda Regana, Lenet From i Sari Džejn Mur, koje su septembra meseca 1975. godine u Sakramentu u razmaku od sedam  dana pokušale da ubiju predsednika SAD, Džeralda Forda, u osnovi usamljene osobe. Njihov životni stil je bez izuzetaka haotičan. Vode život lutalica i imaju pred sobom ciljeve koje stalno menjaju. Ni u radu ni u ljubavi ne mogu da pobegnu od osećanja promašenosti.

 

Psiholog Šon Džonson, smatra da su mlade ubice vrlo egocentrične, zaokupljene samo sobom, koji neuobičajeno mnogo uživaju u tuđoj patnji. Tim mladim ljudima je jedino važno njihovo „ja“ i sve na svetu mora da se vrti samo oko njih. Frustrirani su, ljuti i trpe bol jer ne mogu da imaju sve što žele. Nije ih briga za druge ljude i njihova osećanja. Potisnuti bol najčešći je generator njihove agresivnosti. Često su kao deca bili zlostavljani, kasnije često postaju ekstremni, agresivni. Primer - Džona Hinklija atentatora na predsednika SAD, R. Regana marta meseca 1981. godine u Washingtonu. Džon Hinkli je bio opsednut filmskom zvezdom Džodi Foster kojoj je u pismima pisao o događaju kojim će pokazati svoju ljubav prema njoj. Na dan kada je pokušao atentat napisao je „Odmah odustajem od ideje da smaknem Regana i to ove sekunde, ako uspem da osvojim tvoje srce, makar celog života živeo u tvojoj seni. Priznajem da to radim zato da bih te na neki način impresionirao. Molim te, primi me za časak u svoje srce i dozvoli da ovim istorijskim aktom zadobijem tvoje poštovanje i ljubav, zauvek te ljubim, Džon Hinkli“. Hinkli je pucao u predsednika Regana iz grupe za novinare u trenutku kad je on izlazio iz hotela i krenuo ka vozilu.

 

Iz grupe psihološki motivisanih atentata karakterističan je i atentat na predsednika Republike Francuske Žaka Širaka 14. jula 2002. godine u Parizu. Atentator Maksim Bruneri (25 godina) pripadnik neonacističke grupe „Group Union Defence“, pucao je iz mase  na predsednika dok se kretao na paradi vojnim vozilom iz puške kalibra 22 LR. Bruneri je u izjavi policiji posle incidenta rekao „da je želeo da promeni svet“. Utvrđeno je da je imao psihičkih problema.

 

Spomenimo i napad na italijanskog premijera  Silvija Berluskonija 13. decembra 2009. godine koga je tokom jednog mitinga u Milanu iz grupe demonstranata pogodio u glavu statuetom milanske katedrale sa metalnim postoljem Masimo Tartalja koji je bio poznat policiji i naneo mu teške povrede polomivši mu nos i dva zuba. U istrazi je utvrđeno da je Tartalja planirao napad pošto je osim statuete u džepu od jakne imao i raspeće i suzavac u spreju.

 

Da li postoji nešto zajedničko u profilima napadača?

 

Interesantno je spomenuti zaključke jedne studije koju je pokrenula U.S. Secret Service a koja se odnosi na 83 napada na istaknute ličnosti SAD-a u periodu od 1949. godine, koja govori da su svi izvršioci imali velike probleme u nizu pre nego što su sproveli napad:

• za 10% izvršilaca je utvrđeno da im je bolest ili nesretan slučaj u porodici usmerio život u poslednjih 12 meseci pre napada;
• za 20% izvršilaca se zna da su ostali bez drage osobe ili bitnog partnera u tom periodu;
• za 25% izvršilaca zna se da je pretrpelo veliki gubitak ili neuspeh koji im je uticao na život. Te životne promene usmerile su njihov život u godini koja  prethodi napadu;
• starost izvršilaca varira od 16-73 godine;
• gotovo 50% pohađalo studije;
• često su se selili;
• većina je društveno neaktivna, ali za jednu trećinu to nije potvrđeno; mnogi imaju nasilničku prošlost;
• većina je imala burne reakcije i ispoljavala bes, ali je samo jedna polovina imala nasilničko ponašanje;
• nekoliko je hapšeno zbog krivičnih dela, uključujući i ona sa upotrebom oružja;
• mnogi su upotrebljavali oružje, ali bez obuke;
• mnogi su patili od depresije;
• mnogi su razmišljali o samoubistvu ili ga pokušali;
• mnogi su zatražili pomoć od specijalista za mentalno zdravlje, retko ko je govorio medicinskom osoblju o nameri da ubije javnu ličnost ili zvaničnika;
• oni čiji napad nije imao smrtni ishod su skloni delirirnom razmišljanju, nego oni čiji jeste;
• nekoliko ih je imalo halucinacije; umereno mali broj je koristio droge i alkohol.

 

 

U kom delu sveta je bilo najviše lično motivisanih atentata i pokušaja atentata na najviše državne predstavnike?

Velika učestalost napada na američke predsednike a posebno od 1963. godine i činjenice da su ih sve izvršili usamljeni atentatori bez formalnih političkih opredeljenja, izdvaja Sjedinjene Američke Države od svake druge razvijene nacije u svetu.

 

Setimo se primera oktobra meseca 1994. godine oko 14.55 časova, Francisco Martin Duran, čovek u dugačkom, glomaznom, žutosmeđem kaputu stajao je pored ograde od kovanog gvožđa pažljivo gledajući prema Beloj kući. Stajao je tamo skoro sat vremena kada su dva dečaka dotrčala do mesta blizu njega uzbuđeno pokazujući prema grupi muškaraca u tamnim odelima koja su se šetala blizu severnog ulaza u Belu kuću. „Taj izgleda kao Bil Klinton“, rekao je jedan od njih.“Da“, odgovori drugi. U tom trenutku, čovek blizu ograde odgurnuo je dečake u stranu, izvadio poluautomatsku pušku ispod kaputa i počeo pucati na osobu koju je zabunom verovao da je predsednik Klinton. Trčeći napred-nazad duž ograde dok je pucao brzo je ispraznio okvir od trideset metaka prema svojoj žrtvi. Michael Rokoski, jedan hrabri turista u trenutku kad je Duran zastao da promeni okvir na pušci skočio je na njega sa leđa, boreći se sa napadačem na trotoaru. U pomoć su priskočila još dva prolaznika koja su savladala Durana. To je bio šesnesti pokušaj napada na američke predsednike i predsedničke kandidate koji su se dogodili u periodu od 1789. godine, prilikom inaoguracije Džordža Vašingtona do pred kraj mandata predsednika Bila Klintona 2001. godine. U tom periodu ubijena su četiri predsednika: Abraham Lincoln, James Garfield, Villiam McKinlei i John Kennedi. Osam ozbiljnih pokušaja atentata izvršeno je na živote drugih: Andrev Jackson, Franklin Roosevelt, Harri Truman, Richard Nikon, Gerald Ford (dva puta), Ronald Reagan i Bill Clinton. Od četrdeset i šest predsednika koji su služili tokom ovog perioda, skoro svaki četvrti bio je meta napada, dok je četvorici predsedničkih kandidata završena ili je kompromitovana karijera: Theodore Roosevelt, Huei Long, Robert Kennedi i George Vallace. 

 

Istraživanjem navedenih atentata i pokušaja atentata došlo se do zaključka, kako navode James V. Clarke i Seth Lucente u Britanskom časopisu za političke nauke, da svi analizirani atentatori mogu biti svrstani u jedan od četiri motivacijska obrasca koji se protežu od racionalnog do političkog a to su: ekstremizam (tip I), različiti stepeni emocionalnih poremćaja (tipovi II i III), ozbiljno mentalno poremećen (tip IV) .

 

Jedini izuzetak od ove klasifikacije je Carl Veiss uspešni lekar, muž i otac koji je ubio senatora Huei Longa 1935. godine. Dokazi u ovom slučaju sugerišu da potencijalni atentator na predsednika Bila Klintona, Francisco Martin Duran, najviše odgovara kvalifikaciji tipa III (emocionalno poremećen obrazac) kao i Guiseppea Zangare i njegovi predhodnici, Arthur Bremer i John V. Hincklei Jr.

 

Klasifikacije tipa II i tipa III se razlikuju samo po stepenu. Obično su muškarci, oba tipa su okarakterisana sa nedovoljnim i agresivnim potrebama za prihvatanjem, priznavanjem i statusom kojima su uskraćene potrebe, najčešće od strane roditelja, supružnika i/ili autoriteta (poput poslodavaca) čije je odobravanje najvažnije za njihov osećaj sopstvene vrednosti. Duboka osećanja koja prethode takvom osećanju odbačenosti mogu se pratiti još od detinjstva kroz neodobravanje i nepružanje ljubavi.

 

Takve ličnosti ne videći izlaz iz poteškoća koje ih proždiru postanu depresivni, besni i na kraju samoubilački nastrojeni. Ono što ih izdvaja od „običnih“ samoubistava je pokretačka potreba da budu primećeni prilikom napada i da se njihovo postupanje ne može zanemariti.

 

Te dve vrste se razlikuju u svojim razlozima za odabir određenih žrtava. Atentatorima tipa II trebaju “žrtveni jarci” krivi za svoje razočaravajuće živote. Zbog toga se žrtve biraju zbog njihovog političkog stava, iako su ti pogledi očito sekundarni u odnosu na stvarne lične motive atentatora tipa I.

 

Lične poteškoće atentatora tipa II lažno se pripisuju politici i žrtvi žrtve. Pokušaj atentata je racionalizovan u smislu neke veće političke svrhe. Na primer, atentator Semjuel Bikov i njegov napor da svoj neuspeli pokušaj ubistva predsednika Niksona objasni kao nešto što on čini za oslobađanje zemlje od političke korupcije, a u stvari je to bio uzaludan pokušaj racionalizacije a odluka da okonča vlastiti život ubrzan profesionalnim neuspehom i neželjenim razvodom.

 

Suprotno tome, atentatori tipa III imaju samo ubedljivu želju da se izraze na najprovokativniji način i na bezobrazan način iskažu bes i nezadovoljstvo koje ih proždire. Politička svrha nema nikakve veze sa njihovim postupcima. Njihove žrtve su odabrane zbog njihove istaknutosti i vidljivosti, ono što oni simbolizuju , ne njihova politika. Iz tog razloga, nepolitičke poznate ličnosti mogu da budu meta napada, primeri - ubistvo Mark David Chapman-a i John Lennon-a 1980. godine. Atentatori tipa III mogu izabrati i određen broj „običnih“ meta, strance koje će ubiti samo zato što simbolizuju društvo koje ubica mrzi. Njihova smrt, koja se dogodi u slučaju u kojem je i ubica umro, prenosi njihov bes i prezir na način koji obično ubistvo ne bi u oba slučaja, atentat ili masovno ubistvo. Želja za osvetom i tražena reputacija tipa III su osigurane. Za razliku od atentatora tipa II oni ne pokušavaju da racionalizuju ili objasne svoje postupke u ideološkom ili altruističkom smislu. Njihovo otuđenje je završeno. Preostalo je izjednačavanje.

 

Od 1963. godine sedam od osam atentatora spadaju u dva „poremećena“ tipa, Tipa II i Tipa III. Nezapamćeno medijsko izveštavanje koje je pratilo Kenedijevo ubistvo te godine pružilo je novi i ubedljiv podsticaj za oba tipa II i potencijalni atentatori tipa III koji traže pažnju koja im izmiče čitavog života.

 

Kako zaštititi najviše državne predstavnike od lično psihološki motivisanih atentatora?

 

Zaštita najviših državnih predstavnika je oblast bezbednosnog delovanja koja se intenzivno razvija. Savremeni pristup ovoj delatnosti je u preventivnom i proaktivnom radu, koji polako potiskuje reaktivno postupanje a to zahteva fleksibilnu organizacionu strukturu unutrašnje i spoljne bezbednosti i jasno postavljen sistem bezbednosne zaštite sa preciznim procedurama i sistematičnim kombinovanje naučnih saznanja i tradicionalnih bezbednosnih, policijskih metoda.

 

Koje mere je neophodno primeniti u sistemu zaštite?

 

Da bi sistem bezbednosne zaštite, kao pod sistem nacionalne bezbednosti, ispunio svoju zaštitnu funkciju neophodno je funkcionalno povezivanje organa nadležnih za bezbednosnu zaštitu, blagovremena i sveobuhvatna primena obaveštajnih, kontraobaveštajnih, kriminalističko - obaveštajnih, bezbednosno - preventivnih, preventivno - tehničkih, medicinskih kao i mera fizičke zaštite a u okviru njih mera neposredne fizičke zaštite koje imaju posebnu ulogu u zaštiti od lično-psihološki motivisanih napada.  Svaka od navedenih mera može se primenjivati kao zasebna celina, ali se najviši nivo zaštite postiže jedino primenom svih mera istovremeno. Sve planirane mere moraju se sprovoditi blagovremeno, savesno, odgovorno i disciplinovano bilo da se radi o pojedinačnim radnjama ili zajedničkim poslovima i aktivnostima.

 

Za izradu optimalnog sistema zaštite nema univerzalnog pravila. Ne može se izvršiti priprema za sve moguće slučajeve. Važno je na osnovu iskustva izvući pouku i pokušati predvideti moguće oblike ugrožavanja. Faktori rizika koji obuhvataju individualne činioce i činioce socijalnih okruženja, lično-psihološki motivisane napade, su identifikovani u istraživanjima o mogućim oblicima ugrožavanja najviših državnih predstavnika i kao takvi predstavljaju izazove za specijalizovane službe kojima je nadležnost bezbednosna zaštita određenih lica. Istakao bih da je u ovom slučaju veoma važno da bezbednosno-preventivne mere  obuhvate i „asocijalno ponašanje“ koje može predstavljati „predfazu“ mogućeg ugrožavanja.

 

I na kraju, s obzirom da se na praktičnom planu u sistemu bezbednosne zaštite često javljaju problemi vezani za procenjivanje i identifikovanje stvarnih i potencijalnih opasnosti od pojedinih oblika ugrožavanja, istakao bih da sam u završnoj fazi izrade nove monografije „Sistem obaveštajno-bezbednosne zaštite određenih lica“ koja svojim sadržajem zaokružuje lično viđenje savremenog sistema bezbednosne zaštite određenih lica kroz teoriju i praksu.