DECA SA AUTIZMOM: U Nišu radi jedinstven centar za senzornu motoriku

- Sad imam diplomu i sve uslove u kojima deca mogu da rade ono što je mom sinu falilo. U početku sam radila samo ja, sad imam i logopeda, nadam se da ću u budućnosti imati i psihologa i defektologa, da deca mogu da na jednom mestu dobiju sve - kaže terapeutkinja.

Jelena radi sa decom kojoj je potrebna fizikalna terapija, koja vežbaju puzanje i prohodavanje, ali joj je akcenat na deci sa smetnjama u razvoju. U proces su, kaže, obavezno uključeni i roditelji jer oni treba da nauče model ponašanja koji treba stalno da praktikuju, ali i da razumeju prioritete.

- Kad radimo neku analizu i postavljamo ciljeve, većina roditelja se vezuje za govor kao nešto što im je najbitnije da dete nauči, a, u suštini, to nije toliko bitno. Dete može da nema verbalni govor, ali da ima neverbalni. Može da ne priča, ali da razume i komunicira. Ako ne ostvaruje ni neverbalnu komunikaciju, onda mora prvo da dođe do toga. Ako je dete senzorno disfunkcionalno – smeta mu nešto na dodir ili mu smetaju zvuci na koje mi ne obraćamo pažnju (recimo prođe kamion, ili zvuk klima uređaja, ventilatora) mora prvo da nauči da to reguliše. Drugo, mora da nauči da se samo oblači, svlači - to je osnovno. Ne možemo od deteta koje ne ume da se obuče da očekujemo da drži olovku i da se sprema za školu. Takođe, dete mora da vas razume, ne može bez toga da govori - objašnjava. Dodaje da je jako bitno da deca počnu sa terapijama što ranije, jer, kad su mlađa, sve ide mnogo brže. Poručuje da je za rezultate kod dece od pet i više godina potrebno više napora, ali ni tu promene nisu nemoguće. Ukoliko roditelji sarađuju i rade i kod kuće sa decom, rezultati su, navodi, uvek tu.