DAN KADA JE UBIJEN SRPSKI VOŽD: Presudio ocu i bratu, PUCAO ODANOM PRIJATELJU U MOŠNICE, ali nije preživeo KOBNO KUMSTVO SA MILOŠEM!
Autor: Glas javnosti
Đorđe Petrović, vožd Prvog srpskog ustanka, kojeg su Turci zbog straha od njegove britke sablje i ubojite kubure, zvali Crni Đorđe - Karađorđe, mučki je ubijen na današnji dan 26. jula 1817. u Radovanjskom lugu, gde ga je Nikola Novaković, u zasedi koju je priredio Vujica Vulićević a po naredbi Miloša Obrenovića, sa nekoliko udaraca sekirom u grudi usmrtio a onda mu odrubio glavu.
Vlastodržac, prek ali pravičan, sitnog glasa, i visokog stasa, crne kose i brkova, Karađorđe je u isto vreme i heroj i ubica, ali i tragična figura srpske istorije, kojeg je lična ambicija nakon propasti Prvog ustanka koštala glave.
Vrativši se iz, iz Rusije, 2017. godine zatekao Srbiju posve drugačiju od one kakvu je napustio posle sloma Prvog ustanka.
Srbija je izvojevala teške beneficije nakon Drugog ustanka vođenog pod Miloševom komandom, što je ovaj iskoristio da za sebe i svoje saradnike obezbedi vladarsku poziciju.
Takvo stanje, sa dva vladara u zemlju koju su osim Turskog jarma razdirale i unutrašnje podele zavađenih knezova, prema mišljenju mnogih istoričara, bilo je neodrživo, a Miloš je odluku da ubije svog kuma Karađorđa doneo teškom mukom.
Ipak, sve je bilo spremno za njegovu likvidaciju, a u zaveri je učestvovalo nekoliko Karađorđu bliskih ljudi.
Lak na obaraču
Karađorđe je još za života čak i pre Vojevanja na čelu Prvog ustanka važio za naočitog i sposobnog čoveka, preke naravi i lakog na obaraču.
I on, kao i mnogi tadašnji srpski knezovi, stekao je bogatstvo trgujući stokom na granici sa Habsburškim carstvom, pa je tako svoj imetak iskoristio da se nametne kao jedan ov diđenijih i bogatijih Srba onog vremena.
Ipak, njegovom statusu i ulozi u ondašnjem drupštvu, doprinela je i njegova surova narav, koju je više puta tokom svog života, pokazivao bez bojazni od bilo kakve osude.
Prva žrtva Karađorđeve preke naravi i teškog karaktera bio je njegov otac Petar.
Njega je vožd ubio u Sremu, gde je porodica u to vreme živela pobegavši od Turaka. Iako se govorilo da je Petar bio njegov očuh, prava istina bliža je podatku da je on bio njegov biološki otac.
Petar je navodno hteo da se vrati u Srbiju, a Karađorđe je to smatrao povredom časti i velikom sramotom.
Priča kaže da je na odlasku pucao ocu u leđa, a da je ovoga dotukao neko iz Karađorđeve pratnje.
Postoji i verzija po kojoj Karađorđe nije lično učestvovao u ubistvu, već ga je samo naredio. Po povratku u Srbiju, 1796. godine, vožd se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od crkve dobio.
Ipak, tu nije kraj njegovim ispadima besa. Tako je 1806. godine ubio i svog brata Marinka.
Usred Prvog srpskog ustanka do Karađorđa je stigla vest o tome da njegov brat napada devojke po Topoli.
Vožda je uhvatio nekontrolisan napad besa. Otišao je kući, pretukao brata i lično ga obesio. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane. Od Karađorđeve preke naravi stradao je velki broj srpskih vojskovođa onog vremena.
Gazdu Mladena "lišio potomstva"
Desna Karađorđeva ruka, preteča današnjih tajkuna bliskih svakoj vlasti, basnoslovno pohlepan i ambiciozan čovek Mladen Milovanović, ili gazda Mladen, lično je na svom primeru iskusio bes Karađorđev, a "ovu tradicionalnu srpsku svađu među prijateljima" platio je naime potomstvom.
Mladen, koje je od vožda kao poklon dobio prostor današnje Ade Ciganlije, bio je okrivljen od strane Karađorđa za poraz na Čegru kada je Stevan Sinđelić, pucajući u barut podigao čitavo polje u vazduh, nakon čega su Turci napravili, od lobanja srpskih vojnika, Ćele kulu.
Vožd je naime u naletu besa pucao Milovanoviću u mošnice i tako ga lišio potomstva.
Smrt Karađorđa
Vožda Karađorđa i njegovog pisara Nauma Kanara, u kolibi Dragića Vojkića u selu Radovanju, kod Velike Plane, ubio je Nikola Novaković u noći između 25. i 26. jula 1817. godine.
On je mrtvom voždu sekirom odsekao glavu, skinuo mu odelo i sve to predao Vujici Vulićeviću, organizatoru ubistva i Karađorđevom kumu, koji je “tovar” poslao za Beograd.
NE PROPUSTITE
Karađorđevo obezglavljeno telo sahranjeno je na oko 100 koraka od mesta gde je ubijen, a glava je već sutradan stigla u Beograd, kod naručioca ubistva.
Nestor Letopisac u beogradskom listu “Vreme” maja 1922. godine piše da je u konaku kneza Miloša preko puta Saborne crkve “na belom tanjiru stajala oprana glava njegovog kuma”.
- Tanjir je stajao na tronogoj stolici, a pored njega stajalo je kandilce zapaljeno. Bleda svetlost od kandilca osvetljavala je tamno bledu razbarušenu voždovu glavu pred kojom je Miloš stajao na kolenima, moleći se Bogu i često puta ponavljajućI: “Oprosti kume Đorđe! Oprosti gospodaru!” - piše ovaj letopisac.
Gde je nestala Karađorđeva glava?
Sutradan, Miloš je Karađorđevu glavu poslao beogradskom veziru koje je ovo silno obradovalo. Nakon što su Turci prepoznali Karađorđa, vratili su je Milošu koji je istog dana našao jednog kasapina koji je, u podrumu kuhinje konaka odrao voždovu glavu i pri tom je stalno ridao i drhtao.
Odrana koža osoljena je, ispunjena pamukom i slamom i nakon toga poslata veziru u grad, odakle je poslata u Carigrad.
Sultana je pogled na glavu toliko obradovao da je istakao pred sarajem na bedemu sa natpisom: “Glava čuvenoga harambaše srpskih hajduka zvanog Karađorđe”.
Karađorđeva lobanja je pokopana u Beogradu pored Saborne crkve. Kasnije, kada je 1819. godine Karađorđevo telo iskopano i preneseno u Topolu, i onda sastavljena sa telom.
Što se one glave u Carigradu tiče, pričalo se da ju je nekakav Grk heteista (pripadnik grčkog pokreta za oslobođenje) ukrao i odneo u Atinu, i da je ona tamo čuvana u nekom muzeju, ali ta priča nikada nije potvrđena.
(Glas javnosti)
SKINI APLIKACIJU
.png)
