Болест играња игрица

Залуђени „гејмери” избегавају да потраже помоћ у установи где се лече наркомани и алкохоличари, док њихови родитељи најчешће дуготрајно седење пред екраном не препознају као болест

Седамнаестогодишња девојчица која је недавно примљена у болницу са симптомима конвулзивно-епилептичног напада, након што је четири ноћи узастопце играла видео-игрицу и гледала филмове, представља последње у низу упозорења да се компјутерским игрицама треба опрезно играти. Психијатри подсећају да је Светска здравствена организација зависност од видео-игара прогласила болешћу у јуну 2018. године и укључила у једанаесто издање Међународне класификације болести, а стручњаци који се баве болестима зависности већ годинама упозоравају да расте број особа које више времена проводе у виртуелном него у реалном свету. Подаци изведени из студије „Бихевиоралне зависности у Србији”, која је рађена на репрезентативном узорку од 3.000 испитаника, показују да је 1,8 одсто наших суграђана зависно од видео-игрица.

Доктор Мира Ковачевић, директорка Специјалне болнице за болести зависности, каже да у ову болницу не долази пуно зависника од видео-игрица јер залуђени „гејмери” избегавају да дођу у установу у којој се лече наркомани и алкохоличари. Други разлог је тај што родитељи зависност од игрица још увек не препознају као болест, иако она има исте карактеристике као и све друге зависности.

– Оно што је заводљиво код видео-игрица јесте чињеница да није потребно много ангажовања, а осећај награде и задовољства је велики. Игрицама се лако приступа с мобилног телефона, а особа не мора да улаже велики труд да би победила. Чак и одрасли људи који су зрели и одговорни често отварају пасијанс или играју судоку у паузи на послу јер их то релаксира. Већини деце веће задовољство причињава играње игрица него фудбал с вршњацима јер је за фудбал неопходан физички напор. Када играш неку игру у реалности, некад губиш, некад добијаш и стално си изложен критици. Ако играш видео-игрицу, нема сведока пораза и лако се прелази на следећу игрицу – истиче наша саговорница, која подсећа да су симптоми зависности од видео-игара идентични као и у случају алкохолизма или наркоманије. Када се детету одузме ствар уз коју проводи толико времена, јавља се апстиненцијална криза која се манифестује кроз узнемиреност, бес и анксиозност.

– Зависност се не дефинише бројем сати проведених у игрању игрице већ чињеницом да остале активности као што су школа, спорт и дружење с вршњацима „страдају” због играња игрица. Родитељима обично зазвони аларм за узбуну када схвате да дете озбиљно посустаје у школи, а мање су забринути због чињенице да су деца постала прекомерно гојазна и бледа јер „сунце не виде готово никада”. Млада особа која десет сати дневно игра видео-игрице исцрпљена је као да је десет сати била на тренингу, али додатни проблем представља чињеница да се она није бавила физичком активношћу, већ је сатима била прикована уз екран и вероватно узимала гомилу грицкалица и енергетских напитака. Осим школског успеха, страда и емотивни и социјални живот тинејџера – они немају ни девојке, ни другаре и не баве се спортом – упозорава Милан Радовановић, директор дефектолошког саветовалишта „Ентера”, у коме је неколико стотина адолесцената у последњих 15 година затражило помоћ због зависности од интернета или видео-игрица.

Наш саговорник додаје да је у 21. веку практично немогуће „скинути” дете с интернета јер се стално преплићу „офлајн” и „онлајн” реалност. Ђаке наставници преко „вајбера” обавештавају шта се у школи дешава, шта имају за домаћи и да ли сутрадан имају претчас. Ако детету уместо паметног телефона понудите старији модел мобилног, оно ће бити потпуно социјално искључено јер деца данас углавном комуницирају преко „воцапа” или „месинџера”.

Радовановић истиче да прави зависници од игрица све будно време проводе уз компјутер, а када неко покуша да их одвоји од екрана и каже им како је то „само игра”, они узвраћају да видео-игрице имају наградни фонд од 25 милиона евра и да су професионални гејмери људи који на турниру зарађују колико и Новак Ђоковић на гренд слему. Нажалост, или на срећу, тек сваки стоти гејмер заради неке озбиљније паре, међутим, огроман новац који се врти у индустрији видео-игрица представља озбиљан мотив клинцима да се такмиче.

Наш саговорник примећује да број зависника од видео-игрица расте од када су на тржиште избачени андроид телефони јер је за играње игрица некада био потребан компјутер. Родитељи су тада могли лакше да контролишу дечје понашање јер су компјутер једноставно могли да изнесу из собе или да га искључе из струје. Данас се дете свуда креће с телефоном у руци и немогуће је контролисати шта на њему ради – јер чак и када оде на „спавање”, оно игра игрицу испод покривача.

– Када ме родитељи питају колико времена би дете требало да проведе на интернету, мој одговор гласи – трећину слободног времена, очишћеног од свих обавеза, што отприлике износи два сата дневно – саветује Милан Радовановић.

SKINI APLIKACIJU