TAJNA ZEMUNSKOG PARKA ČUVANA VEKOVIMA: Borba protiv epidemije i karantin koji nije zaobišao ni Vuka Karadžića!

Za vreme 18. i 19. veka, za crno vreme kuge, park u Zemunu, koji danas znamo kao jedan od najlepših, bio je pretvoren u karantin. S obzirom na povećan protok robe i ljudi, između Turske i Austrougarske, taj karantin našao se baš tamo gde su ljudi prelazili granicu, a tamo gde je danas Zemunski park.

 Kako se bolest ipak širila, Beč je odlučio da radikalizuje borbu protiv epidemije i napravi zaštitnu zonu koja bi štitila Monarhiju. 

Na prostoru današnjeg Zemunskog parka od 1730. do 1881. godine postojao je karantin – „kontumac“, nezaobilazna stanica za sve koji baš na ovom mestu ulaze u Habzburšku monarhiju.

Putnici, roba i životinje su bili zaustavljeni kako bi se izvršio detaljni pregled i zadržavanje onih koji imaju i najmanji simptom bolesti.

„Normalan život“ u predsoblju smrti

Sam karantin je bio opasan visokim zidom i dubokim kanalom punim ustajale vode. O posetiocima su brinuli lekari, a bio je zabranjen svaki kontakt sa putnicima.

Jedini izuzetak od tog pravila bio je kontant u Parlatoriji („Razgovornici“), mestu gde su, uz nadzor, putnici zadržani u kontumacu mogli da porazgovaraju ako bi neko došao da ih vidi.

Zadržavanje u karantinu je prvih godina trajalo do 42 dana, ali je potom period smanjen na 3 nedelje. Ukoliko putnici prebrode taj period bez tegoba, mogli bi nastaviti putovanje ali uz pismeno odobrenje lekara.

Sva roba je tokom izolacije odlagana u posebne odaje, a ista pravila su važila i kada je reč o pošti koju su sanitetski radnici dezinfikovali sirćetnom parom.

Svi koji su bili zaraženi kugom ili nekom smrtonosnom bolešću ostajali su u Kontumcu. Ako bi neko od njih preminuo, sahranjivan je u posebnom delu karantinskog prostora, a posmrtni ostaci su zatrpavani krečom.

O ljudima u izolaciji brinula je posluga, ali i čitav niz drugog osoblja - lekari, pisar, sanitetski radnici, dva sveštenika (pravoslavni i katolički) a zapisi kažu, sredinom 18. veka 56 duša živelo je na ovom mestu.

Postojala je gostionica, pekara, a oni u karantinu mogli da jedu i dobiju bilo šta, dokle god su to mogli da plate. Zabeleženo je da su tokom zime morali da sami finansiraju i ogrev.

Slavni u karantinu

U toku postojanja karantina u njemu su boravile mnoge značajne istorijske ličnosti, prilikom njihovog prelaska iz Beograda, koji je tada bio u Turskoj, u Zemun, koji je tada bio u Austriji. Ovde je 1833. godine boravio i francuski književnik Lamartin, a 1842. danski književnik i putopisac Hans Kristijan Andersen.

Naravno, u karantinu su zadržavane i ličnosti bez kojih je danas nemoguće zamisliti srpsku istoriju - Karađorđe, Joakim Vujić... kao i Vuk Karadžić. Ovaj poslednji, u zemunskom kontumcu boravio je u jesen 1832. kada je, razočaran načinom na koji je knjaz Miloš vodio državu, napustio Srbiju i krenuo nazad za Beč.

Gašenje karantina, počelo je 1883. godine posle perioda od 150 leta. Tada su imovina i zemljište na ovom prostoru prodati zemunskom Magistratu i Ugarskoj finansijskoj direkciji.

Po odluci vlasti podignuta je četvorogodišnja škola „Realka“ i Velika sedmogodišnja škola. Tada je na delu nekadašnjeg karantinskog prostora izgrađen tzv. „Mali park“ koji se vremenom širio sve dok nije poprimio današnje dimenzije.

(Glas javnosti/ Istorijski zabavnik)

SKINI APLIKACIJU