Glas Javnosti

AUSTRUGARSKI ULTIMATUM SRBIJI 1880. - POTČINJAVANJE I POČETAK KRAJA SRPSKOG SNA

Društvo
Autor: Glas javnosti

Petog oktobra 1880. iz Beča je u Beograd stigao svojevrsni ultimatum.

Austrougarska vlada stavila je srpsku vladu pred dramatičan izbor, odnosno pred svršen čin. Ili će politički kapitulirati i potpisati sa Bečom trajni trgovinski ugovor, koji susednoj Monarhiji obezbeđuje status „najvećma povlašćene nacije, bez budi kakvih ograničenja" , ili će se suočiti sa pogibeljnim iskušenjima carinskog rata. U praksi ta vrsta rata otpočela bi zatvaranjem austrougarskog tržišta za srpski izvoz, a završila bi se, prema zamislima stratega iz Beča, ili bespogovornim potčinjavanjem, ili konačnim slomom srpske privrede.

Jovan Ristić (1831-1899), tadašnji prvi srpski ministar, opirao se i odolevao pune dve godine pred otvorenim nasrtajima, pritiscima i ucenama moćnog suseda i nastojao da se u ugovor unese klauzula o uzajamnosti.. U tom cilju njegova vlada sklopila je 1879. privremene ugovore sa drugim državama, poput Engleske, Rusije, Italije, Švajcarske i Belgije, koji su uključivali reciprocitet, a sve u nadi da će oni poslužiti kao obrazac za sklapanje trgovinskog ugovora i sa Austro-Ugarskom. Ispostavilo se, međutim, da su ti napori bili uzaludni i da se Beč kruto i nepopustljivo pozivao na član 37. Berlinskog ugovora, koji je predviđao da se u Srbiji ništa neće menjati do zaključenja novih ugovora.

Čedomilj MIjatović

Srbija kao Kalifornija

Svoj isključivi stav prema Srbiji austrougarska vlada zasnivala je i na ugovoru koji je sklopila sa Turskom još 1862, a koji joj je omogućavao da proizvoljno nameće visoku carinu na robu uvezenu iz Srbije.Tadašnji knez, a od 1882. kralj Milan Obrenović (1854-1901), koji se avgusta 1880. banjao u mondenom Išlu, pisao je odatle Ristiću i predlagao mu da potpiše ugovor sa Austro-Ugarskom „ jer ja ga smatram takoreći Kaliforniju za Srbiju, dok ekonomski rat sa njom smatram za našu i ekonomsku i političku propast“. U vreme ovog dopisivanja kneza Milana i Ristića na dnevnom redu se ponovo našlo pitanje otplate dospelih kamata na kredit koji je Srbija zaključila u Rusiji 1876. Samo na ime interesa, koji nije plaćan od 1876. do 1880. državni dug Srbije iznosio je 3 300 000 dinara. Trećina od te ukupne sume odnosila se na neisplaćene kamate na ruski zajam. Ili još preciznije : Srbija je dugovala Rusiji 442 729, 20 rubalja, ili 1 106 823 dinara. Ruski car Aleksandar II lično je platio taj dug i to se vodilo „kao poklon srpskoj državi".

Smatrajući izlišnim Knežev poziv da dođe u Beč i da lično sa baronom Karlom Hajnrihom Hajmerleom, ministrom spoljnih poslova Monarhije, razreši spor, Ristić otpisuje Visočanstvu i daje mu jedan mudar savet i jednu obistinjujuću prognozu. Naime, Ristić opominje da „ što više budemo popuštali to ćemo sve veće žrtve prinositi jednom zlu…

Za razliku od svog premijera, brzopleti i lakomisleni Knez stao je otvoreno na stanovište da je sudbinu Srbije nužno predati u ruke jednom jedinom moćnom zaštitniku. Onom koji stoluje u „carskoj Vieni“. Zato on i u drugom pismu ponovo poziva Ristića da dođe u Beč i rezolutno mu saopštava „…da sve na svetu treba da pokrenemo da ne dođemo u sukob sa Austrijom ni na kom polju, pošto je u mojim očima ona sa Nemačkom jedina kadra da zaustavi obrazovanje na Balkanskom poluostrvu San-Stefanske Bugarske, tj. jedne Slovenske države jače nego Srbija“. I ovaj drugi Knežev poziv da lično dođe u Beč Ristić je učtivo odbio, uz krajnje ubedljivu argumentaciju, izloženu tonom samouverenog i iskusnog diplomate.

Sukobljen sa Knezom već duže vreme i „pušten niz vodu“ od ruske strane Jovan Ristić je 31. oktobra 1880. podneo ostavku na mesto predsednika srpske vlade. (Sedam godina kasnije, u izmenjenim međunarodnim prilikama i uz podršku Rusije, on se trijumfalno vraća na čelnu poziciju u srpskoj vladi.) Samo petnaest dana nakon Ristićeve ostavke Srbija potpisuje sa Austro-Ugarskom trgovinski ugovor u kome predaje Beču klauzulu najvećeg povlašćenja, bez uzajamnosti. Ugovor je potpisao Čedomilj Mijatović (1842-1932), koji je u novoj naprednjačkoj vladi, a na izričit zahtev kneza Milana Obrenovića, vodio dva ministarstva : finansija i spoljnih poslova.

Engleski agenti formirali su od Radikalne stranke, novu Naprednu stranku. Tadašnji ministar, Čedomilj Mijatović potpisao je 28.juna 1881. godine, veleizdajničku 'Tajnu konvenciju', baš na Vidovdan. Tako Srbija pada pod okupaciju anglo-jezuita, Crnog plemstva Londona i Beča.

Tajnom konvencijom Srbima su uvedene zabrane koje važe i danas ! Zabranjena teritorijalna proširenja, ujedinjenja i pretenzije kako preko reka Dunava, Save, Drine tako i prema morima. Ukinuto je i zabranjeno ditadšnje učenje Srpske istorije. Proterani su svi koji su se pobunili, srpska intelektualna elita, istoričari Miloš. S. Milojević, Panta Srećković.. , kao i sveštenstvo i episkopi SPC. Srbima je nametnuta fabrikovana, lažna istorija Bugarskog ministra Jiričeka.

Zvaničnu istoriju nazivaju i Bečko-berlinska istoriografska škola jer su je propagirali 'učenici Beča' ili 'Konvencionalna istorija'. Takvom lažnom istorijom i danas trujemo decu u školama.

Veleizdajnik, engleski i bečki agent, naprednjak Čedomilj Mijatović zauzvrat je odlikovan najvišim ordenima austrijskog cara i britanske krune. Anglo-jezuita Čedomilj Mijatović ima je i jedan cilj koji nije ostvario. Nije postao patrijarh SPC. To bi već bilo premnogo. Naši okupatori mnogo bolje od nas poznaju istoriju našeg naroda. I zato nas ponižavaju, prave podvale i potčinjavaju, dodatno porobljavaju obično na važne datume značajne za srpsku istoriju, jubeleje, godišnjice.

Tajna konvencija

Tajna konvencija je dokument potpisan 28. juna 1881. godine između Kneževine Srbije i Austrougarske monarhije. Odredbama ovog ugovora određeno je da Srbija neće moći zaključivati bilo kakve ugovore sa drugim zemljama, bez prethodnog odobrenja Austrougarske, kao i to da će morati da održava prijateljsku politiku prema Monarhiji.

Neposredno pre potpisivanja Konvencije, zaključen je Trgovinski ugovor, kojim je Srbija mogla svoju robu da izvozi samo u Austrougarsku, čime je svoju privredu potčinila volji Monarhije. Potpisivanje ova dva dokumenta je dogovoreno pred Berlinski kongres; tačnije, srpski diplomata Jovan Ristić je obećao potpisivanje ova dva ugovora, izgradnju srpske železnice za Monarhiju, kao i odricanje od Novopazarskog sandžaka u zamenu za zastupanje srpskih interesa na zasedanju Berlinskog kongresa.

Tajnu konvenciju su potpisali tadašnji srpski ministar spoljnih poslova Milutin Garašanin i ministar finansija Čedomilj Mijatović, time Srbiju stavivši u zavisan položaj prema Monarhiji, u zamenu za međunarodno priznatu nezavisnost.

Godinu dana kasnije, došlo je do tzv. Bantuove afere, tj. do optuživanja kneza Milana Obrenovića za proneveru seljačkih obveznica i potkradanje naroda. Budući da su, samim spominjanjem njegovog imena u aferi, njegovi ugled i vlast bili veoma poljuljani, on je zatražio pomoć od Austrougarske. Godine 1882, kao „nagrada“ za potpisivanje Tajne konvencije, Milan Obrenović je krunisan za kralja, a Monarhija je obezbedila da sve sile prihvate Srbiju kao kraljevinu.

Godine 1887. Tajna konvencija je produžena i proširena jednom stavkom: da će Austrougarska štititi interese dinastije Obrenović, što je Austrougarskoj obezbedilo veću vezanost i zavisnost Srbije, a Srbiji, tj. kralju Milanu efikasno sredstvo za obračunavanje sa protivnicima.

Čedomilj Mijatović

Čedomilj Mijatović (Beograd, 5/17. oktobar 1842 — London, 14. maj 1932) je bio srpski ekonomista, književnik, istoričar, političar i diplomata, jedan od najznačajnijih liberala. Šest puta je bio ministar finansija kneževine/kraljevine Srbije, tri puta ministar inostranih poslova, kandidat za najviše crkvene položaje i predsednik Srpske kraljevske akademije.

(Glas javnosti)

 

 

 

 

 

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP