JEDAN JEDINI MURINJO: Mnogi ga preziru, ali apsolutno NIKO MU NE MOŽE NIŠTA

Čovek koji je osvojio apsolutno sve, retkima omiljen, ali apsolutni fudbalski vizionar.

Njegovo ime je Žoze Murinjo. Dame i gospodo, on je čovek koji je osvojio sve. I niko mu ništa više ne može. Pričaju mnogi da je za otpad, staro gvožđe koje nikom ne treba, da je morao u Romu samo zato da se ne bi blamirao po "malim" klubovima Engleske ili Španije. A onda je osvojio evropski trofej.

I to peti evropski trofej u pet evropskih finala. Čista petica je ocena za Portugalca koji ne želi da stane. I zato je Poseban.

Morala je "vučica" da čeka 61 godinu da stigne Portugalac i da donese jedan međunarodni trofej u Rim. Na radost svih meštana tog "malog" grada od nekoliko miliona stanovnika da sada ponov kliču: Stiže u Rim (It’s coming to Rome)!

A to ne bi moglo bez njega. Čovek zvani trofej. A ovo je bila njegova 663 pobeda u trenerskoj karijeri na ukupno 1048 mečeva na kojima je bio šef stručnog štaba jednog tima. Da. To je Mister Posebni.

Da je pokazao celom svetu i Evropi da je njegova vizija o finalima potpuno tačna, videlo se i u sredu uveče kada je pao Fejenord u Tirani. I tada je znao da će ga osvojiti. Čak ga je i Dejan Stanković na dan finala citirao: Finala su za pobediti, a ne za igrati, to je nama Murinjo rekao pred Madrid, tako da delim mišljenje s njim - rekao je trener Zvezde, a onda ga je nekoliko sati kasnije baš njegov učitelj i uverio u te reči. Iako ih je ceo svet znao.

A sećate se i onih suza posle polufinala? Nisu to bile krokodilske suze jednog deke. Ne. To je ono što je godinama Murinjo donosio čitavom svetu fudbala. Emociju.

I sad nije važno da li je ona od radosti, tuge, bola, ljutnje... On je čovek koji je doneo nešto više. Doneo da svaku emociju pokaže, makar to bio i dečiji plač posle ulaska u finale Lige konferencije ili gestikulacijom "Ne čujem vas" usred Torina kada je srušio Juventus na klupi Mančestera. Ali to je on. Možete da ga volite ili mrzite, on je prosto takav. I naša je sreća što živimo u njegovoj eri, jer - da li bi sve ovo bilo zanimljivo da jedan čikica sa koferčinom trofeja ne izađe posle jedne pobede u grupnoj fazi i ne odradi šou na tom zelenom pravougaoniku istine?

Možemo o Murinju govoriti i na drugi način. On jeste nabeđeni sedi lik koji na svakoj konferenciji priča u prvom licu. Ali, što bi mladi rekli - Može mu se. On je svoju priču zaslužio, radom, odricanjem, a pre svega verom u ono što radi. Murinjo je oličenje samopouzdanja (možda je zato bio sjajan partner sa Kristijanom Ronaldom) i čoveka koji ni u 59. godini ne odustaje. Jer šta je za njega evropski trofej. A da - rutina.

Nije slučajno nadimak dobio po tome što je samo vitlao novinare i tražio da ga stavljaju na naslovne strane. Ne. On je Mister Posebni iz milion jednog razloga, a u sredu veče je to upotpunio time što je postao jedini trener na svetu koji je osvojio sva tri najveća evropska klupska međunarodna takmičenja.

Ligu šampiona, koja je u njegovim rukama bila dva puta - dok je vodio kao debitant Porto i Inter. Kup UEFA sa Portom, a Ligu Evrope dok je bio trener Mančester junajteda i sada Ligu konferencije kao strateg Rome. Dakle, on je nešto što svi treneri žele, a niko nije postigao. 

Italijanski fudbal je sanjao Murinja još od 2010. godine s obzirom na to da je i tada Murinjo doneo evropski trofej, po poslednji put na Apenine. Dakle, čekali su njega da ponovo dođe do uspeha. Da se vrati i dotakne zvezde.  A da sve bude u ruhu savršenog - samo je u prvom finalu primio gol, u ostalih četiri (uključujući i duel sa Fejenordom) ekipa koju sa klupe predvodi Murinjo - nije kapitulirala. Samim tim, svih pet evropskih finala, u kojima je bio akter, je pobedio. Niko nije ni dosegao sve te titule. I verovatno niko neće.

E, zato je POSEBAN!