EKSKLUZIVNO: Šurigin ponovo javlja iz Kremlja

Vojno - politički konsultant ruske vlade u Kremlju Vladislav Šurigin piše veoma ozbiljnu analizu onoga što će se desiti, na ovaj ili onaj način, sa Ukrajinom. Desiće se korejski scenario!?

Može li se specijalna vojna operacija  završiti korejskim scenarijom? 

Ukrajinska ofanziva se sve više gasi i svima postaje očigledno da je propala i to sa ogromnim gubicima. Beležimo najmanje 40.000 poginulih vojnika u oružanim snagama Ukrajine za samo dva meseca. Beležimo i uništenje dve hiljade oklopnih vozila, od kojih najmanje 100 - 150 tenkova, dve stotine topova i ogromnu količinu druge specijalne opreme: od vozila za deminiranje, do radarskih stanica.

Generalno, ukrajinska ofanziva se završila neuspehom. Korišćene rezerve, koje su pripremane šest meseci, više ne postoje.  Danas je jasno da stara taktika više ne funkcioniše. „Fensi“ strategija, koja je doneta u januaru pod pritiskom Amerikanaca, nije opravdala silne pare i ljudske živote. Amerikanci su napravili stratešku grešku kad su pogrešno procenili borbene sposobnosti ruske vojske. Potcenili su mobilizacione sposobnosti ruske države kad su u januaru počeli da pripremaju oružane snage Ukrajine za odlučnu ofanzivu, čija je svrha bila  poraziti Rusiju i naterati je da sedne za pregovarački sto pod američkim uslovima, a sve kako bi izbegla  potpuni poraz.

 
Umesto toga, za  samo pola godine su naprasno i uzalud potrošeni ogromni resursi. Rusija je mogla da se mobiliše, Rusija je mogla da poveća svoj potencijal onoliko koliko joj je bilo potrebno., Rusija je krajem avgusta bila u sasvim dobrom  stanju. Oružane snage Ukrajine su se raspršile, iscrpile sve svoje rezerve, uvele ih u borbu i potrošila, pa čak i ako uspeju negde da probiju naš front, jednostavno neće imati sa čime  da napadnu. Neće imati odakle da se uzmu nove snage.

Rusija nije uvela svoje rezerve u bitku. Njene rezerve su netaknute i pred nama je samo faza ruske ofanzive. U tom kontekstu počele su veoma velike diskusije, posebno u zapadnoj štampi, o nekoliko budućih scenarija. Jedan od scenarija je svojevrsno primirje, koje će biti moguće zaključiti u uslovima svojevrsnog frontovskog zastoja. Veruje se da, ako ofanziva Oružanih snaga Ukrajine ne uspe, onda će po primirju propasti i Rusija sa ofanzivom.

Mogući  zastoj će primorati obe strane da na ovaj ili onaj način priznaju nemogućnost vojne pobede i pokrenuće pregovore koji će rezultirati nekom vrstom primirja. Nešto tako smo videli u ratu između Severne i Južne Koreje 1950-1951.  Ali u ovom slučaju treba se malo setiti i okolnosti tog primirja. Počnimo sa činjenicom da je izbijanje rata dovelo do toga da je Južna Koreja zapravo bila potpuno poražena. Severna Koreja je oslobodila južni deo poluostrva, a ostala je samo vrlo mala oblast koju su još uvek na ovaj ili onaj način kontrolisali Južnokorejci i američke, kako su ih zvali, međunarodne policijske snage koje su se tu iskrcale. Kao odgovor na ovo, Amerikanci su iskrcali veliki desant u Ičeonu, a to je zapravo sredina poluostrva, odakle su počeli da aktivno napreduju, istovremeno presecajući severnokorejsku vojsku koja se borila na jugu i napredovala na Pjongjang.


Sve se ovo završilo činjenicom da je do zime 1953. Severna Koreja bila praktično potpuno okupirana od strane okupatorskih američkih trupa i trupa Južne Koreje. Ali u vreme kada su Severnokorejci, sa svoje strane, bili na ivici da potpuno izgube rat, kineska vojska se pridružila Severu i lideru Kim Il Sungu. Ovo je bila fatalna procena Amerikanaca jer se general Dvajt Ajzenhauer, koji je komandovao celom operacijom i koga su smatrali vojnim genijem, "malo uspavao", nakon što je uspeo da za nekoliko meseci bukvalno preokrene gotovo izgubljen rat u korist Južne Koreje. General je  bio čvrsto uveren da Kina nikada neće ući u rat.

Ulazak Kine u rat doveo je do ogromne krize. Prvo, rat se vodio zimi, na severu, po najtežoj, planinskoj klimi, gde je američka prednost bila svedena skoro na nulu. U isto vreme, ogromne mase kineske vojske su fanatično marširale napred, uprkos gubicima, i zapravo, kako kažu, počistile  udružene snage Sjedinjenih Država i Južne Koreje.

To je dovelo do ponovnog raspada fronta. Počelo je povlačenje Južnokorejaca i Amerikanaca. Seul su ponovo zauzeli Severnokorejci, a grad je promenio vlasnika četiri puta tokom rata. I na kraju se postavilo pitanje da li su SAD generalno spremne da upotrebe nuklearno oružje. Odnosno, Ajzenhauer je od Harija Trumana zahtevao najmanje 27 atomskih bombi, koje je, prema sopstvenom shvatanju kao komandanta, morao da upotrebi. Istovremeno, on je praktično „preskakao“ Trumana i odbijao da mu se pokori jer je njegov zvanični status u to vreme bio  - komandant kombinovanih međunarodnih snaga. Zapamtite ovu frazu, jer se od tada mnogo puta ponavljala.


Želja Amerikanaca da naprave koaliciju sa nekim od svojih saveznika ili da bilo koga na "mestu regrutuju" kako bi tome dali status koalicije međunarodnih snaga i da se bore u koaliciji, postao je takoreći „kopirajt“ Amerike  kakav smo viđali u svakom narednom ratu pa i u Vijetnamu.

Kao rezultat prepirke Ajzenhauer nije dobio atomsko oružje, a Truman je shvatio da situacija ide predaleko, pogotovo ako se upotrebi nuklearno oružje. Verovao je da će se Sovjetski Savez, koji je takođe imao atomsku bombu, tog trenutka uključiti u rat . Krenuo je u bolno traženje izlaza iz ovog sukoba.

Završili su činjenicom da je na 38. paraleli sklopljeno primirje, gde su trupe stajale jedne protiv drugih i od tada se održava stanje primirja. Korejsko primirje se zasnivalo na činjenici da nijedna strana u to vreme nije imala priliku da okonča rat odlučnom pobedom. U to vreme, Amerikanci, zajedno sa Korejcima, nisu imali priliku da završe ovaj rat pobedom, a Kina i Sovjetski Savez su shvatili da je suviše opasno lomiti Amerikance i da bi se situacija zaista mogla razviti u Treći svet rat.

Danas se neki zapadni analitičari pozivaju na istu priču i pokušavaju da je projektuju na trenutnu situaciju na ukrajinskom  frontu. Mislim da je ovo još uvek preuranjena istorija. Jednostavno, zato što smo u ovom trenutku nismo videli takvu „istorijsku“ ofanzivu oružanih snaga Ukrajine, koja je suštinski nešto donela. Odnosno, ako je u Koreji front hodao napred - nazad, bukvalno hiljadama kilometara, onda ovde vidimo da se front pomerio u najboljem slučaju za 200–300 kilometara u septembru, kada su oružane snage Ukrajine krenule u kontranapad, koji je generalno ušao  u prazninu, a mi smo bili prinuđeni da povučemo svoje trupe.

Od tada oružane snage Ukrajine nisu nigde napredovale, već su, naprotiv, samo gubile teritorije. Dakle, danas je pitanje drugačije. Da li će ruska vojska i ruska strana, zauzvrat, moći da demonstriraju rat 21. veka? Da li će ona uspeti da pokrene svoj „ kontranapad na kontranapad“  ili ofanzivu koja će srušiti Ukrajince?


Ako ruska ofanziva bude uspešna, onda, naravno, neće biti situacije na 38. paraleli. U ovom slučaju, pregovore će diktirati samo pobednik. Ako, opet kažem, Rusija bude u stanju da pokaže velike, visoke kvalitete svoje ofanzivne armije, onda će, naravno, pregovori ići samo pod našim uslovima.

Istovremeno, mora se razumeti da se Ukrajina pred jesen suočava sa teškom situacijom. Ona nema dovoljno opreme i oružja. Štaviše, ona jednostavno ima akutni deficit jer se ogromni gubici ne popunjavaju. Sve što Zapad obećava su mrvice u odnosu na ono što je već izgubljeno. Shodno tome, ima problema sa municijom, još više problema sa avijacijom.  

Sasvim je očigledno da će oružane snage Ukrajine u naredna dva meseca jednostavno pokušati da bar nekako zaleče svoje rane i nedostatak bilo kakve tehničke ravnopravnosti sa Rusima nadoknade veličinom vojske, koja je i dalje na ovaj ili onaj način sačuvana. Ovo, naravno, postavlja pitanje u potpunosti, tačnije, omogućava nam da tvrdimo da će naredna dva meseca biti odlučujuća za tok rata.

 
Ako u naredna dva-tri meseca, tokom jesenje kampanje Rusija bude u stanju da zada snažan udarac i „prekopa“ ukrajinsku odbranu, onda moramo razumeti da će rat početi da rat kreće u završnicu.  Tada će biti  praktično nemoguće zadržati front, i nikakve rezerve ih neće spasiti. Ako Ukrajina može nekako da zadrži front, onda rat zaista ima sve mogućnosti da se pretvori u dugotrajnu formu.  To je moguće ne godinu ili dve, ali ovo je sasvim druga priča. 

Tekst pripremio: vojni stručnjak, član Izborskog kluba, autor telegramskog kanala Ramsai Vladislav Šurigin. 

Mišljenje autora se možda ne poklapa sa stavom urednika.

Priredio : Vlastimir Šone Ninin