Pojačan stres utiče na emocije, mogućnost pamćenja, spavanje, komunikaciju sa drugim osobama.
Bori se ili beži može da bude odgovor organizma na stvarnu ali i neku imaginarnu situaciju. Psihoterapeut Simone Saunders objašnjava da je centar za emocije u mozgu – amigdala, sličan detektoru dima i da nekad ne pravi razliku između stvarne i zamišljene situacije. Bez obzira na to da li gori samo hrana ili i cela kuća, detektor dima nas upozorava na opasnost.
„Bori se ili beži” aktivira simpatički nervni sistem, koji reaguje na okidače stresa povećanim brojem otkucaja srca, višim krvnim pritiskom i pojačanom koncentracijom. U teoriji sve ovo ima za cilj da nas pravovremeno zaštiti ili pripremili za moguću opasnost. U slučaju hroničnih stresnih situacija, ovakvo stanje organizma može da traje, u jačem ili slabijem intenzitetu, danima, mesecima, pa i godinama.
Nervni sistem tokom celog života skuplja podatke o opasnim situacijama. Ukoliko ga nešto podseti na opasnost kojoj smo u prošlosti bili izloženi, aktivira se požarni alarm, ili reakcija „bori se ili beži“. Na primer, osobe koje su imale saobraćaju nesreću mogu da se plaše ponovnog ulaska u vozilo i da burno reaguju. Stalna izloženost nekom obliku nasilja, ratno iskustvo, finansijska nesigurnost mogu da dovedu do preskakanja srca, visokog krvnog pritiska.
Telo i um se prilagođava stanju stalnog stresa, koje nekada i ne primećujemo, jer živimo stalno u stanju „bori se ili beži“. Da, ipak, nije nešto u redu, možemo otkriti ako obratimo pažnju na ovih pet bitnih znakova.
Hronični stres preopterećuje naše reakcije, pa posle izvesnog vremena možemo osetiti emocionalnu otupelost. Osoba nije u stanju da na pravi način reaguje na stres, pa se mogu javiti problemi sa pamćenjem, poremećaji pažnje, umor, beznađe, osećaj srama i krivice.
– Ponovljena trauma i stalno izlaganje opasnosti dovodi do hroničnog stesa koje preopterećuje telo i odlaže oporavak – potvrđuje psihijatar dr Priscilla Dass-Brailsford sa Georgetown University.
Oko 54 odsto osoba koje pate od nesanice i problema sa spavanjem navode da su stalno izložene stresu. Osoba je umora, pokušava da se odmori ili spava, ali ne može nikako da se opusti i utone u san. Zbog stalnog stresa telo je u stanju pojačane budnosti kako bi se zaštitilo. Napetost mišića može biti i posledica bioloških promena, a mogu se javiti i problemi sa spavanjem kao što su noćne more, rano buđenje, isprekidan san, poteškoće sa uspavljivanjem.
– Stalno delovanje kortizola je iscrpljujuće, pa ne prestaje ni u periodima odmora, kada je neophodno da naš nervni sistem bude u stanju mirovanja kako bismo se opustili i počeli da spavamo – objašnjava Saunders.
Produženi periodi rekcije „bori se ili beži“ dovode do pojačane sekrecije hormona stresa u delovima mozga zaduženim za pamćenje. Kako bi preživeo, mozak mora da se distancira od traumatskih događaja ili stresnih situacija. Disocijacija se može objasniti kao osećaj da nismo povezani sa samim sobom i reakcija na stresne situacije. Usled svega mogu da se jave problemi sa pamćenjem, sećanjima, identitetom.
Stres u nekim slučajevima može dovesti do funkcionalnih i strukturnih promena u mozgu i do slabijeg pamćenja. Neka sećanja se potiskuju, u slučaju da je trauma suviše jaka. Stručnjaci naglašavaju da je moguće de se setimo nekih događaja i pored na izgled nepovezanih stvari, kao što su miris, ukus jela ili pića, nečiji izraz lica.
Hronični stres može izazvati emocionalnu tupost, dovesti do psihičke nestabilnosti i teškog suočavanja se emocijama kao što su tuga, bes, stid. Savim mala neprijatnost može da dovede do nekontrolisanog izliva besa. Anksioznost usled nekog traumatičnog događaja prenosi se i na neke druge situacije.
Glas javnosti/T02S