VAŽNO JE ZNATI: Razlika između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta
Autor: Glas javnosti
Život svakog čoveka prožet je radosnim, ali i tužnim trenucima. Stres, bolesti, konflikti u radnom okruženju, egzistencijalni problemi, pa i gubitak bliske osobe postali su naša svakodnevica. Iako sa mnogima možemo uspešno da izborimo, tokom godina oni postepeno narušavaju kako naše fizičko, tako i mentalno zdravlje.
Pojedini ljudi, psihičke tegobe posmatraju kao odraz slabosti, koje će vremenom same od sebe nestati, baš kao što su se pojavili, oni ne odlaze po pomoć, a ovakva i slična razmišljanja ne pomažu, mogu da donesu i veće tegobe.
Međutim, čak i kada shvatimo da nam je pomoć potrebna pred nama se postavlja pitanje kome se obratiti, piše Ozon media.
Psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti nemaju isto obrazovanje, znanje i veštine. Njihova sredstva za rad i ciljna populacija nisu isti. Psiholog je osoba koja je diplomirala na studijama psihologije u trajanju minimum četiri godine. Psihološki pristup tretmanu ljudi sa psihičkim tegobama nije medicinski. U svom radu psiholozi ne postavljaju medicinske dijagnoze i ne prepisuju lekove, već se isključivo bave sprovođenjem psiholoških tretmana što uključuje intervju sa klijentima, psihološko testiranje, psihološko savetovanje i primenu različitih psiholoških tehnika. Psiholozi rade na psihijatriji, u Centru za socijalni rad, u vrtićima, u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, u školama, policijskoj upravi i u mnogim drugim ustanovama. Oni pretežno rade sa zdravom populacijom, sem kliničkih psihologa koji rade na psihijatriji.
Nije retko da u svakodnevnoj komunikaciji o psihologu, psihijatru i psihoterapeutu govorimo kao o istoj osobi, a zapravo je reč o različitim profesijama.
Psihijatri, nakon završenog studija medicine, pohađaju specijalizaciju tokom koje intenzivno uče o psihičkim poremećajima. Psihijatri se bave proučavanjem nastanka te sprečavanjem i lečenjem psihičkih poremećaja. Dobro su upoznati s mogućim biološkim uzrocima psihičkih poremećaja i detaljno poznaju anatomiju mozga. Lečenje se odnosi na lekove, osim ako je psihijatar ujedno i psihoterapeut pa u tom slučaju može uz farmakoterapiju pružiti i psihoterapiju ili pak samo psihoterapiju. Psihijatar obavlja psihijatrijski pregled i intervju kojima prikuplja anamnezu, istoriju bolesti, medicinsku dokumentaciju, nalaz psihologa i druge podatke o osobi. Zatim donosi dijagnozu i predlaže način i tok liječenja – u bolnici, u ambulanti, izvan ustanove i drugo. Prati uspjeh liječenja, posebno pojavu nuspojava, i prilagođava dozu lekova.
Psihijatri najčešće rade u sklopu zdravstvenih ustanova ili privatnih poliklinika.
Psiholozi sebe nazivaju, između ostalog, psihoterapeutima, ali psiholog nije lekar, on ima liberalno obrazovanje i nije položio zakletvu Hipokrata. Psiholog može raditi u kompanijama, u školi ili porodičnim savetovalištima. Psiholog može da nam pomogne sa savetima, pri rešavanju određenog problema, ali ne može da sprovodi dugoročnu psihoterapiju ili prepisuje lekove.
Psihoterapeuti se bave terapijom razgovorom. Razgovor je usmeren na doživljaje klijenta, njegova iskustva, razmišljanja, ponašanja, emocije… Postoje različiti psihoterapijski pravci od kojih svaki ima svoju teoriju nastanka psihičkih problema.
Psihoterapija traje duže od psihološkog savetovanja i tukom nje klijent istražuje moguće uzroke trenutnih problema. Uobičajeno se ne radi na samim simptomima i tehnikama njihovog umanjivanja, već na pronalaženju uzroka za te simptome. Problem se nastoji rešiti ‘iz korena’, a time se i simptomi povlače. Mogući uzroci, u zavisnosti o psihoterapijskom pravcu, mogu biti misli osobe, njena uverenja, njeni odnosi, njena rana iskustva …
Psihoterapeuti uglavnom rade privatno.
Nadamo se da vam nikada neće biti potreban nijedan od ovih doktora, ali čak i ako je tako, nemojte se plašiti da otvoreno razgovarate o svojim problemima.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
