PREPORUKE INSTITUTA BATUT: Kako pomoći deci da se izbore sa traumom
Autor: Glas javnosti
Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ izražava najdublje saučešće porodicama stradalih u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu i porodicama stradalih kod Mladenovca. U ovim trenucima prioritet u zdravstvenoj zaštiti je, kako navode, zbrinjavanje povređenih i pružanje psihološke pomoći.Traumatični događaji donose sa sobom izazove koji su stresogeni, izazivaju jake em
Dobijanje adekvatne zaštite i podrške može pomoći u smanjenju neprijatnih osećanja i simptoma, bržem upostavljanju kontrole nad ponašanjem i vraćanje uobičajenim, svakodnevnim aktivnostima i obavezama.
Traumatični događaji izazivaju fizičke simptome i emocionalne reakcije osobe, od kojih su najčešće:
- Neverica
- Osećaj straha, šoka, besa, tuge, brige, ukočenosti, bespomoćnosti i frustracije
- Pojava paničnih napada – Ne uspostavlja se socijalna interakcija, osoba se povlači u sebe
- Smanjeno interesovanje za uobičajene aktivnosti
- Ponovno proživljavanje traumatičnog događaja kroz prisećanje
- Izbegavanje nepoželjnih misli i osećanja
- Promene u apetitu (pojačan ili oslabljen)
- Poteškoće sa spavanjem (noćno buđenje i košmari), koncentracijom i donošenjem odluka
- Fizičke reakcije, kao što su glavobolja, bolovi u telu, stomačni problemi i osip na koži
- Pogoršanje hroničnih zdravstvenih problema
- Povećana upotreba duvana, alkohola i drugih supstanci
Pokrenite razgovor sa osobom. Ukoliko nije spremna ne insistirati, već pokazati zainteresovanost za razgovor kada osoba za to bude spremna.
Pitati osobu kako se oseća povodom traumatičnog događaja. – Dopustiti osobi da izrazi svoja osećanja i postavlja pitanja. – Ne minimizirajte problem kao da se ništa nije dogodilo.
Recite da se svi ljudi uplaše kada se nađu u nekoj opasnoj situaciji.
Recite da su osećanja kao što su ljutnja, bes, bespomoćnost, tuga, strah, zabrinutost prirodni. – Recite osobi da je uz vas sigurna.
Osobu koja je doživela traumatično iskustvo ne izlagati medijskom sadržaju o toj temi.
Ne očekivati da će se osoba koja je doživela traumatično iskustvo brzo prilagoditi novonastaloj situaciji, već pokazati strpljenje.
Trudite se da vi kao podrška ne pokazujete nervozu i nesigurnost.
Bez obzira na uzrast deteta, ono se može osećati uznemireno ili imati druge jake emocije posle traumatičnog događaja kome je prisustvovalo, ili o njemu saznalo. Neka deca reaguju odmah, dok druga mogu pokazati izmenjen način razmišljanja i ponašanja mnogo kasnije.
Način na koji dete reaguje i uobičajeni znaci uznemirenosti mogu da variraju u zavisnosti od uzrasta, prethodnih iskustava i načina na koji se dete nosi sa stresom.
Deca reaguju na ponašanje odraslih u svom okruženju. Kada se roditelji i staratelji mirno i samouvereno suočavaju sa traumatičnim događajem, mogu deci pružiti najbolju podršku.
Potrebno je da roditelji razgovaraju sa decom o tome šta se dešava i ohrabre ih da pričaju o svojim strahovima i postavljaju pitanja. Posle traumatičnog događaja, važno je da deca osete da mogu da podele svoja osećanja i da roditelji razumeju njihove strahove i brige. Svaka promena u ponašanju može biti znak da dete ima problem i da mu je potrebna podrška.
Teško je predvideti kako će neka deca reagovati na traumatične događaje. Pošto roditelji, nastavnici i drugi odrasli vide decu u različitim situacijama, korisno je da deluju zajedno kako bi podelili informacije o tome kako se svako dete suočava sa traumatičnim događajem, prenosi N01S.
SKINI APLIKACIJU
