DA LI SU "PAMETNI" UREĐAJI KORISNI ZA DECU?!

Način na koji živimo, navike koje svakodnevno primenjujemo, nedostatak vremena i brz tempo života, sve više utiču na to da su roditelji najmanje posvećeni deci, a više obavezama koje treba obaviti. Mobilni telefon, sve više zauzima mesto u dečjem životu, te smo svedoci da deca (bebe) sve češće u svojim ručicama drže modernu napravu, pre nego igraču ili mamu i tatu za ruku.

Često čujemo kako roditelji svojoj deci ne kupuju igračke kod Kineza, ili na tezgi jer su štetne po zdravlje, ali zato mobilni telefon nauče da koriste pre nego izgovore reči "baba, deda, mama, tata" ili da vežu pertle. Iako se o ovom problemu današnjice sve češće govori, stiče se utisak da se roditelji ogluše o molbe i savete lekara, defektologa, logopeda i psihologa. 

S pojavom pametnih telefona javile su se brojne posledice, posebno izražene kod male dece.
Naime, jedna majka, poreklom iz Srbije, odlučila je da javno progovori o svom iskustvu sa ekranima, te je napisala knjigu “Pomozi mi da progovorim” u kojoj opisuje posledice koje je njeno dete zadobilo nakon svakodnevnog i višesatnog gledanja u ekran, borbu koju je vodila punih pet godina s govorom i kako se na kraju izborila sa ovom opakom pošasti koju još nazivaju Ekranizam ili Ekranitis (nije još uvek priznat kao zvanična dijagnoza). Tiraž knjige je brzo rasprodat u zemlji i inostranstvu što ukazuje koliki je ovo problem današnjice.

Mnoga deca završe osnovnu školu, a nisu funkcionalno pismena

Zapravo, borba u koju se ova mlada mama upustila započeta je pre  devet godina, kada je njeno dete za prvi rođendan dobilo ništa manje no dva tableta. Naravno, kako to biva, u početku su svi bili oduševljeni. 

Autorka, koja je inače nastavnica engleskog jezika želela je da dete poduči edukatvnom programu na engleskom jeziku. U tom periodu počele su da se otvaraju škole stranih jezika za bebe, te je uvidela priliku za podučavanje svog deteta kod kuće. Dete je već sa godinu dana znalo da koristi pametni uređaj, a sa dve godine naučilo je  sve edukativne sadržaje na engleskom jeziku, te je moglo raspoznavati slova, boje, brojeve i oblike.

Nakon što je dete počelo da koristi "pametni" uređaj, znatno je smanjilo verbalnu komunikaciju i komunikaciju pokretima . Roditelji su ubrzo shvatili da nešto nije u redu sa njihovim detetom. S obzirom na to da se dete vakciniše sa navršenih godinu dana prvo su pomislili da je vakcina uticala na ponašanje deteta. Ubrzo su se javila i streotipna ponašanja u vidu slaganja igračaka bez smisla i lepšanje rukama, te su roditelji bili uvereni da je dete postalo autistično. Stručnjaci kojima su se obraćali davali su oprečne savete i dijagnoze jer se još uvek nije znalo da ekrani mogu naštetiti detetu. Nakon njihovog slučaja javili su se i drugi roditelji čija su deca imala iste simptome i koja su uglavnom prvo progovorila na stranom jeziku.



Kako to biva, roditelji su u početku jako ponosni što njihovo dete puno toga zna i što je svašta naučilo sa ekrana, pa često kasno potraže pomoć jer su uvereni da im je dete genije koje bolje poznaje engleski alfabet nego bilo koji školarac, priča engleski jezik i koji odlično slaže puzle za veći uzrast. 

Međutim, sreća je kratkotrajna jer kada se jave problemi, sreća iščezava, nju zamene strah, briga i zebnja. Kada se konačno jave za pomoć roditelji odbijaju savete logopeda i defektologa koji obično preporučuju potpuno ukidanje ekrana. Dok je dete za ekranom roditelj ne treba da brine da će dete pasti, udariti se i povrediti, imaće sve vreme za sebe i za svoje obaveze. 

Mami koja je autorka knjige “Pomozi mi da progovorim”  najviše se javljaju visokoobrazovani roditelji koji su previše zauzeti svojim obavezama i kojima je ekran uvek dostupna dadilja, kao i oni koji žive u inostranstvu jer nemaju bake i deke koji bi pritekli u pomoć.

EKRANITIS shvatite ozbiljnije, ova bolest modernog doba nije naivna

Dobra vest je ta da se autorki javilo preko nekoliko stotina majki koje su uspešno rešile ovaj problem, a u mnogim slučajevima je roditeljima laknulo jer je ustanovljeno da dete ne poseduje autizam, već problem današnjice - ekranizam. U skorije vreme sve se češće upotrebljava izraz virtuelni autizam jer je dete usled manjka stimulacije steklo autistične karakteristike. Ovaj problem uspešno se rešava pojačanom stimulacijom kod kuće i potpunim ukidanjem ekrana, naravno to roditeljima najteže pada jer je dete postalo zavisno od istog.

Rad stručnjaka jeste bitan, ali nije sasvim dovoljan, te je potreban višesatni rad kod kuće kako bi se nadoknadilo izgubljeno vreme provedeno pred ekranom. U knjizi možete pročitati savete, ali primeniti tehnike, metode i igre koje su ovoj mami pomogle da dete sustigne vršnjačku dob i da odraste bez posledica. Autorka knjige ističe da je petočasovno čitala slikovnice i da je po osam sati provodila u igri sa svojim detetom jer je kasnilo u razvoju više od dve godine. 

Sada, za cilj ima da pomogne roditeljima koji se nalaze u istom začaranom krugu. Ono što je zanimljivo, jeste činjenica da samo pojedina deca zadobiju ozbiljne posledice i da se često jave majke blizanaca koje kažu da su oba deteta bila  izložena enkranima, a samo jedno je zadobilo poteškoće u razvoju. Nažalost stručnjaci još uvek nemaju odgovor zašto neka deca imaju veće posledice, a neka manje.

Hvala mami koja je odlučila da javno progovori o svom problemu, jer će biti na korist svim roditeljima. Želimo joj uspeh u daljem radu, jer uskoro izlazi iz štampe i prevedena verzija na engleskom jeziku. 

SKINI APLIKACIJU