Ovo stanje može da izazove simptome poput neredovnih i teških menstrualnih krvarenja i bolova u karlici.
Adenomioza je hronično stanja koje pogađa matericu. Mnogi ljudi nikada nisu čuli za ovo stanje, uprkos tome što pogađa čak svaku petu ženu.
Ovo stanje može da izazove simptome koji uključuju neredovno i teško menstrualno krvarenje i bol u karlici. Ozbiljnost simptoma varira između pacijenata. Jedna trećina žena sa adenomiozom može da ima minimalne simptome ili da ih uopšte nema.
Stanje takođe može da utiče na plodnost. Žene sa adenomiozom koje zatrudne imaju povećan rizik od pobačaja, prevremenog porođaja, preeklampsije i krvarenja nakon porođaja.
Dakle, šta uzrokuje adenomiozu, i kako se dijagnostikuje i leči? Još uvek je mnogo toga nejasno, ali postoji nešto što se zna.
Šta uzrokuje adenomiozu?
Postoje dva ključna sloja u materici – endometrijum i miometrijum.
Endometrijum je unutrašnji sloj u koji se implantiraju embrioni. Ako nema trudnoće, ovaj sloj se odbacuje tokom ciklusa.
Miometrijum je mišićni sloj materice. Širi se tokom trudnoće i odgovoran je za kontrakcije. Kod ljudi sa adenomiozom, ćelije slične endometrijumu nalaze se na pogrešnom mestu – miometrijumu.
Iako veliki broj žena sa adenomiozom ima i endometriozu, adenomioza je različita bolest od endometrioze.
Kod endometrioze, ćelije slične endometrijumu se takođe nalaze na pogrešnom mestu, ali u ovom slučaju van materice, uglavnom u karličnoj šupljini.
Zahvaljujući istraživanju, angažmanu javnosti i društvenim mrežama, svest o endometriozi je porasla poslednjih godina. Ipak, adenomioza je još uvek relativno nepoznata.
Opcije dijagnoze se menjaju i poboljšavaju
Adenomioza je stanje koje je teško dijagnostikovati. Istorijski gledano, prisustvo ćelija sličnih endometrijumu u miometrijumu moglo se potvrditi samo procenom patologa gde se miometrijum ispituje pod mikroskopom nakon histerektomije (operacija uklanjanja materice).
Poslednjih godina došlo je do povećanja dijagnoza sa razvojem tehnologija snimanja kao što su maggnetna rezonanca (MRI) i detaljni ultrazvuk karlice.
Iako se adenomioza sada obično identifikuje bez potrebe za histerektomijom, lekari i dalje rade na razvoju standardizovane metode za nehiruršku dijagnozu.
Kao rezultat toga, ostaje neizvesno koliko tačno žena ima adenomiozu. Iako znamo da oko 20 odsto žena koje imaju histerektomiju iz drugih razloga, osim sumnje na adenomiozu, ima dokaze o stanju na osnovu procene patologa.
Adenomioza je složeno stanje
Tip rasta tkiva adenomioze u miometrijumu mogu da budu ili fokalne lezije ( koje zahvataju deo materice) ili difuzne (koje zahvataju široku površinu mišića).
Adenomioza se može dalje klasifikovati u zavisnosti od dubine invazije tkiva nalik endometriju u miometrijum.
Naučnici i lekari još uvek istražuju da li se tip ili dubina lezija odnose na simptome, jer se težina simptoma i lezija ne podudaraju uvek.
Još uvek je nejasno zašto neke žene razvijaju adenomiozu, iako dokazi pokazuju da raste prevalencija sa godinama.
Smatra se da područje između endometrijuma i miometrijuma postaje oštećeno, bilo prirodnim procesima menstrualnog ciklusa, trudnoće i porođaja, bilo medicinskim procedurama.
Kod nekih žena oštećenje sloja tkiva endometrijuma ne zarasta kako bi trebalo, a ćelije slične endometrijumu ulaze i rastu abnormalno u miometrijumu. One ometaju normalne funkcije miometrijuma što dovodi do bola i krvarenja.
Moguće je da različiti mehanizmi mogu doprineti i da ne postoji jedan uobičajeni faktor koji izaziva bolest.
Kako se leči adenomioza?
Strategije lečenja uključuju hormonalne lekove kao što su oralni kontraceptivi, pilule koje sadrže progesteron, umetanje spirale koja oslobađa progesteron ili prepisivanje leka koji zaustavlja prirodnu proizvodnju polnih hormona.
Nehormonski tretmani uključuju traneksaminsku kiselinu. Ovi tretmani imaju za cilj da minimiziraju menstrualno krvarenje. Bol se često leči nesteroidnim antiinflamatornim lekovima.
Tretmani koji su efikasni za neke žene nisu efikasni za druge žene, jer postoji više od jedne vrste adenomioze. Samim tim strategije lečenja treba da budu prilagođene pacijentima.
Ako medicinski tretmani ne obezbeđuju adekvatno olakšanje simptoma, postoje hirurške opcije, odnosno uklanjanje fokalnih lezija ili histerektomija.
Takođe postoji nedostatak znanja i svesti o adenomiozi među mnogim zdravstvenim radnicima i to bi trebalo da se promeni kako bi se poboljšalo razumevanje stanja, dijagnoze i mogućnosti lečenja.
Naučnici i lekari koji su specijalizovani za adenomiozu su još uvek u potrazi za pronalaženjem tačne, neinvazivne dijagnostičke metode, i nadaju se jednog dana i leku.