Američki psiholog o školskim masakrima : Koji su to okidači?

Ivana Bandić, doktor muzike i komunikacija, novinar iz Los Anđelesa, razgovarala je o školskim masakrima sa dr Bridom Mekgrat, dekanom onlajn programa Škole za profesionalnu psihologiju u Čikagu, kliničkim psihologom i školskim psihologom sa nacionalnom licencom.

Dr Mekgrat, 3. maja ove godine, desio se prvi školski masakr u Beogradu, u Srbiji, zemlji odakle potičem. Školski ubica, trinaestogodišnji dečak ubio je devet svojih drugara i radnika obezbeđenja i ranio petoro drugih učenika i nastavnicu. Iako je to bio prvi školski masakr u mojoj zemlji, incidenti ovakvog tipa nisu više vest za nas ovde u SAD. Ovakvi događaji mogu da nas šokiraju, ali nas više ne iznenađuju. Zato smo vi i ja danas ovde. Nadala sam se da možemo da zajedno potražimo moguće psihološko objašnjenje za školske masakre. Dr Mekgrat, ko je tipični američki školski ubica?

Nažalost, ne postoji tipični školski ubica, postoji mnogo različitih tipova ljudi koji se upuštaju u ovakva nasilja. Kada bi postojao vrlo jednostavan odgovor, bili bismo sposobni da kažemo – odlično, hajde da identifikujemo osobu koja će verovatno biti u stanju da uradi nešto toliko destruktivno i možda da sprečimo to u budućnosti, jel tako? Mi imamo veliku tradiciju naučnog rada u oblasti psihologije ovde u SAD i mi bismo to svakako rešili da je toliko jednostavno. Ljudi su vrlo kompleksni psihološki, i razlozi zašto bi neko uradio nešto tako dramatično destruktivno, okrutno, katastrofično i šokantno – je veoma teško da se razume. I zato mi istražujemo razloge zašto i koja vrsta ljudi to čini. Takođe, može biti vrlo teško da se obezbedi solidno istraživanje u ovom slučaju iz prostog razloga što su mnogi ljudi nakon sto su izvršili masakr takođe izvršili samoubistvo i zato imamo vrlo malo dokaza u smislu zašto bi uradili takvu stvar. Da li su ovakvi incidenti planirani? Da li su unapred smišljeni? Mi imamo neke od tih informacija. ali nemamo sve, kao ni mnogo mogućnosti da istražimo zašto ljudi čine takve stvari i kako da ih sprečimo, da budemo sigurni da se one više nikad neće dogoditi.

Šta pokreće većinu školskih ubica? Šta je ono što je zajedničko kod te dece i tinejdžera?

Ono što je kod njih zajedničko je želja da se upuste u nešto izuzetno destruktivno. Mnogi od njih imaju iskustvo onoga što zovemo egzistencijalnom patnjom. Oni osećaju ogroman bes i ljutnju zbog uslova svog postojanja. Oni su ljuti. Najčešće, oni su ljuti na svet oko sebe i okrenuće svoju ljutnju prema svima koji se nalaze u granicama njihovog okruženja ili gde to već mogu. Oni takođe imaju pristup oružju. Postoji mnogo dece, mnogo ljudi na svetu koji osećaju ekstremnu ljutnju. Postoji mnogo ljudi koji prođu kroz ranu traumu u detinjstvu koja ih kasnije vodi do ove vrlo maladaptivne strategije preživljavanja, zar ne? Ispoljavati svoj bes na drugim ljudima pucajući na njih, to je vrlo maladaptivni I nezdrav način suočavanja sa ljutnjom. Ima mnogo načina suočavanja sa ljutnjom – razumevanje ljutnje, prepoznavanje ljutnje, pređašnje iskustvo kao žrtve ljutnje, ali naravno – nečiji specifičan psihološki profil je takođe važan deo te slike. Tako da osoba koja se upusti u izvršenje školskog masakra obično ima kompleksni psihološki kod koji je delom njihovo mentalno zdravlje, a delom njihovo iskustvo do te tačke u razvoju i naravno – neki od njih imaju negativno iskustvo sa svojim vršnjacima i iskustvo upuštanja u agresiju i nasilje. Za jedne – u pitanju je psihoza, mentalna bolest. Za druge – iskustvo nasilja i činjenica da su bili obučeni da koriste oružje, da znaju kako da ga koriste i da imaju pristup oružju. Ovo su samo neki od razloga zašto to nije uvek isti tip osobe. Nažalost, u pitanju su različiti tipovi ljudi. Ne radi se uvek o mentalnom oboljenju. Čini se da su školske ubice uglavnom dečaci, ali opet – ni oni nemaju isti psihološki profil. Čini se da je većina mladih ljudi koje smo videli uključene u ovakve destruktivne, nasilne radnje iskusila depresiju, beznađe i disproporcionalne emocionalne odgovore na probleme kroz koje prolaze. Oni imaju teškoću da razviju empatiju za druge ljude. Izvestan broj njih živi u svetu fantazija izgrađenom oko ubistava, ali opet – ne svi. Znate, nije krivica samo u video igrama. Nije sve zbog teškoća u ranom detinjstvu. Nisu svi ovi mladi ljudi bili žrtve vršnjačkog nasilja, mada mnogi jesu, mnogi od njih iskusili su odbacivanje od strane svojih vršnjaka. Neki od njih su se takođe sami okrenuli vršnjačkom nasilju, zlostavljajući i uznemiravajući druge. Mnogi od njih su se osećali izolovano, kao da u stvari nisu deo onoga što je prihvaćeno kao normalno ili konvencionalno.

Dr Mekgrat, pomenuli ste ranu traumu. Šta bi bila ta trauma koju su iskusili koja bi kasnije mogla da ih navede da učine nešto ovako?

Za neke, to može da bude nasilje. Oni su kao deca bili ili jesu žrtve fizičkog, emocionalnog ili seksualnog zlostavljanja što može da dovede do vrlo nezdravih načina suočavanja sa emocijama kada porastu, jer to utiče na način na koji razumete sebe, svet okolo sebe, šta očekujete u ljudskim odnosima. To je zapravo problem za veliku većinu takve dece. Za neke, to je opet pucanje odnosa sa roditeljima – takva deca nemaju jak osećaj identiteta jer imaju vrlo slabu vezanost za one koji se brinu za njih, za njihove roditelje i sve druge ljude koji učestvuju u procesu njihovog vaspitanja. Problem nastaje kada dete nema osećaj sigurnosti u svojoj kući, zapravo – samu ljubav, nevezano od materijalnih uslova. S druge strane, ako dete ima osećaj sigurnosti u kući, za njega je onda lakše da iskusi i izrazi različite vrste emocija.

Dr Mekgrat, nasilje rađa nasilje, to je očigledno, ali šta internet i socijalni mediji unose u živote dece i koja je njihova uloga u kriminalnim radnjama koja deca mogu počiniti?

Jedna od važnih tema u vezi sa školskim ubistvima je činjenica da su školske ubice gledale, skidale sa interneta i potom sledile puteve zločina onih pre njih, tako da tu imamo nešto što zovemo kopiranje zločina. Jednom rečju, kada posmatramo školske ubice ili ljude koji su počinili masovna ubistva, oni su uvek prikupljali informacije o drugim zločinima, drugim nasilnim atentatima i ubistvima. I zato je neobično važan način na koji govorimo o ovim stvarima u medijima, kako ih opisujemo i kako o njima diskutujemo, koje informacije stavljamo na internet i kako to sve deci objašnjavamo i približavamo. Nažalost, ne možemo da kontrolišemo sve što je oko nas jer živimo u dobu informacija. Ono što hoću da kažem je da ljudi žele da znaju činjenice kako bi sami odlučili šta se zapravo dešava. Šta ja zapravo mislim o ovome? Kako ja prosuđujem ove ljude? Kako ja prosuđujem ove situacije? Šta bi trebalo da uradim? Veoma je teško sve ovo kontrolisati. Ali mislim da ako se oslonimo na mentalno zdravlje i zaista promovišemo važnost njegove podrške, možemo da iskoristimo te situacije da zaista uložimo u zdravlje, u mentalno zdravlje, u prevenciju samoubistava, u razumevanje socijalnog razvoja dece, u razumevanje važnosti obezbeđivanja zdravih aktivnosti za decu u svakom društvu, obezbeđujući im pritom i razumevanje onoga kako samo društvo gleda na školska ubistva, koje su konsekvence, pogotovo kada znamo da zatvori tipično nisu baš sjajna mesta za rehabilitaciju ljudi. Da li znate šta se dešava sa školskim ubicama koji nisu izvršili samoubistvo? Gde su oni? Da li mi nešto čujemo o njima nakon što su bili uhvaćeni i osuđeni? Veliki je izazov razviti programe rehabilitacije u zatvorima. Jeste, postoje programi koji su doneli rezultate, ali je to i dalje težak izazov. Ono što hoću da kažem je da zatvor nije baš sjajno mesto, sjajno okruženje za nekoga ko već ima značajne psihološke probleme ili je pak mentalno bolestan. To je izuzetno teško mesto za osobu koja treba da se oporavi i rehabilituje. Tako da, moramo biti sigurni da je mentalno zdravlje podržano na isti način kao i fizičko zdravlje. Polomim članak, skoro sam sasvim sigurna da ću dobiti neku odgovarajuću zdravstvenu uslugu za to. Ali ako sam osoba koja prolazi kroz depresiju, imam teškoće da prihvatim neke faze mog života ili pak nešto što se dogodilo u mom životu, nisam baš sigurna da će moje zdravstveno osiguranje uvek da priskoči u pomoć jer na to se prosto gleda na drugi način. Ili recimo, ako je osoba dijabetičar, ona ima izvesna očekivanja kako će zdravstveni sistem da joj pomogne da živi sa tim. Ali nije tako sa mentalnim zdravljem. Mnogo sramote je asocirano sa mentalnim zdravljem i ja bih stvarno volela da ono bude viđeno i shvaćeno na isti način kao bilo koja druga zdravstvena smetnja iz prostog razloga što je tu potencijal za oporavak ogroman. Jer, jednom kada pružite psihološku pomoć, jednom kada je učinite delom svakodnevice i načina na koji gledamo na svet, kada uvedete u terapiju stvari poput rezilijencije na primer, kao važnog načina na koji ljudi mogu da pronađu snagu, da se oporave, stvari postaju drugačije. I onda, ako ne uđete u fudbalski tim, oporavite se od tog poraza, ustanete i probate ponovo. I takav rad na rezilijenciji se zaista primenjuje u mentalnom zdravlju. Ali, sve ovo takođe mora da bude konzistentno sa kulturom u kojoj se dešava. Ne možete koristiti iste strategije koje se koriste u SAD u svakoj kulturi. I da vam kažem, neke od ovih strategija nikako ne prolaze u Irskoj, verujte na reč. Strategija mora da bude takva da ima smisla u mojoj kulturi, u mojoj porodici. Ne može da bude nešto što je izvan smisla moje kulture. Postoji mnogo resursa za izgradnju onoga što zovemo školskom klimom i sigurnošću u školama. Postoji mnogo različitih naučnih istraživanja koja su napravljena na temu kako možemo da kod dece izgradimo osećaj pripadnosti njihovoj školi, a koji im pomaže da se nose sa raznim lepim i ružnim stvarima u životu. Ideja je da kreiramo škole senzitivne na traumu, znajući da postoji mnogo teškoća oko nas. Pomislite samo na naše istorije! Obim istorija nasilja u našim zemljama je značajan i to se filtrira kroz naše identitete i način na koji se suočavamo sa problemima i zato je neobično važno da se stvari o kojima smo pričale uvrste u razvoj deteta i u način na koji očekujemo da se ta deca razviju, a uz svaku moguću podršku za koju mislimo da im je potrebna u njihovom razvoju. To je jako važno.

Dr Mekgrat, kada pričamo o oporavku, kako pomoći deci i tinejdžerima koji su bili svedoci školskog masakra? Mi u Beogradu imamo mnogo pitanja u ovom trenutku. Da li da pustimo decu da se vrate u istu učionicu? Da li da ih pustimo da se vrate u istu školu? Da li da završe školsku godinu? Kako da se vrate školskom programu? I naravno, koliki uticaj sve ono što se desilo ima na njihovo mentalno zdravlje i kako se izboriti sa njihovom traumom?

Da, to je vrlo važno pitanje i na njega može biti odgovoreno samo u specifičnom kontekstu. U bilo kojoj školi u kojoj se dogodio školski masakr, roditelji i društvo zajedno odlučuju da li bi došlo do ponovljene traume da se deca vrate u kontekst u kojem im se već dogodila užasna stvar. I ono što su neke škole u takvim slučajevima uradile je da su nastavile školsku godinu da bi nastavile rutinu. Rutina je od neobične važnosti za decu. Škola je od velike važnosti za decu. Uostalom, šta će deca da rade ako nisu u školi? Kako će roditelji da se brinu o njima ako rade? I šta će da rade sa njima po ceo dan svaki dan ako nisu u školi? Tako da je povratak na dečji posao škole vrlo važan. Međutim, u izvesnim slučajevima, roditelji i društvo su odlučili da bi bilo isuviše traumatizujuće za decu da budu u zgradi u kojoj su se desile smrti njihovih vršnjaka i ono što su uradili je da su deca nastavila školu ili u nekoj drugoj zgradi ili u nekoj drugoj školi koja bi za njih napravila mesto. I tu zapravo imamo brižan akt neke druge škole koji kaže – mi razumemo šta vam se desilo. Nećemo da se pretvaramo da se nije desilo. Podržaćemo vas kako bismo bili sigurni da ćete vi kasnije obezbediti različite načine podrške za vaše učenike. Mnoga deca će nakon izvesnog vremena biti sposobna da se oporave od ovog traumatičnog događaja iako će, ukoliko su bili direktni svedoci ili su pak samo nešto načuli, postojati različiti nivoi u njihovim traumama. I zato je odgovor pružanje podrške za sve te nivoe traume – a uz momentalnu podršku za one koji su pod stresom, jer svi oni koji su pod stresom zahtevaju momentalnu podršku. Neka deca se oporavljaju brže od druge. To je prosto tako. Nekada je to bazirano na njihovom sopstvenom sistemu emocija, nekada na tome šta su iskusili u njihovim životima, a nekada je prosto bazirano na njihovom sopstvenom emocionalnom i mentalnom zdravlju i onome što su proživeli u njihovim sopstvenim porodicama… Samo pružiti potrebnu podršku, a bez velikog suđenja o tome šta je detetu zapravo potrebno u tom trenutku je neobično važno tako da što pre možete da ih vratite na nivo funkcionisanja koji je zdrav za njih. Nikada ne možete da se vratite na staro zato što nikada ne možete da zaboravite tako nešto ali odlučiti kako ćete nastaviti dalje, osigurati se da školski sistem ima podršku mentalnog zdravlja kad god je nekom potrebna, posmatrati i osmatrati decu koja bi mogla biti pod emocionalnim rizikom ili rizikom da u budućnosti učine slične stvari sa svojom sopstvenom ljutnjom, sopstvenom depresijom, sopstvenim beznađem, biti siguran da sve pažljivo posmatrate i da ste obezbedili načine i mogućnosti za decu da budu pitana – kako si – mnogo češće nego pre. Učiniti normalnim da svakoga dana neko pita – a kako si? O čemu razmišljaš? I to raditi na topao, kontrolisan način tako da to nije nešto na šta su deca konstantno fokusirana i stalno, iznova nalaziti način da se razmišlja kako ćemo nastaviti dalje, stalno pričati o tome kako nastavljamo dalje, kako se vratiti onome što se zove škola i kako nastaviti dalje sa novim identitetom. Šta da učinimo kako bismo bili sigurni da ova rana zaraste? Fokusirati se na zarastanje i fokusirati se na naš identitet društva koje se oporavlja umesto našeg jedinog identiteta društva kome se desila ova užasna stvar. Posmatrati dečje strategije suočavanja sa svim ovim i njihovu veštinu snalaženja u suočavanju, konstantno ukazujući na moguće greške i komunicirati, komunicirati, komunicirati, sve vreme, dok god im ne dosade vaša pitanja.

Dr Mekgrat, zamislimo da ste vi školski psiholog u školi koja je upravo preživela masakr. Neke dece više nema, druga su ranjena, i vi ste tamo. Šta bi bio vaš plan? Šta biste vi uradili?

Mi bismo uradili nešto slično onome što ste mi rekli da je uradila škola u Beogradu. Mi bismo odmah pozvali naše kolege kako bismo dobili momentalno pojačanje u psihološkoj podršci jer se radi o vanrednoj situaciji. U takvim slučajevima dovodite celu pomoć koju možete da pronađete, sve resurse, sve ljude. Celo društvo mora da odgovori istog trenutka jer se radi o enormno vanrednoj situaciji. I to ne samo u tom trenutku, već i u danima oporavka. Kada se svi okupe, razviju plan za dalje identifikujući sve različite nivoe rizika. Koji su to različiti nivoi pomoći koju možemo da pružimo deci koja su pod trenutnim stresom, potom deci koja su samo čula šta se desilo i na neki način su traumatizovana ali nisu bila svedoci događaja i naravno – ostatku društva, i onda zajedno sa svim ekspertima napravite plan za sledećih pet sati, pet dana, pet nedelja, pet meseci, godinu i sledećih pet godina. Razvijete plan koji je održiv, revidirate ga kada je potrebno, kada se dese nove stvari – jer situacija može da se promeni, uvedete roditelje u sve i održavate konstantnu komunikaciju sa njima u smislu – ovaj deo odradili smo dobro i izgleda da funkcioniše ali izgleda da nismo predvideli ovu drugu stvar. Tako da kontinuirano procenjujete kako se plan odvija, šta se odvija dobro, a šta se ne odvija dobro – odmah dokumentujete. Ali planovi kao ovaj takođe moraju da se donose i u trenutku. Ono što su neke škole naučile tokom godina u prevenciji krize i tokom treninga u školama je da možete imati sjajan odbor za krizu i fenomenalno dizajnirani plan koji divno sedi u fascikli na polici, i svi znaju da je tamo, ali dok svaka osoba koju zaustavite na hodniku ne zna šta se dešava ukoliko dođe do vanredne situacije u zgradi, do tada zapravo nemate nikakav plan. Dok ne prošetate hodnikom i dobijete odgovor od bilo kog nastavnika ili deteta – šta treba da radiš kad čuješ alarm za uzbunu – do tada nemate nikakav plan. Jer, ukoliko zaista imate plan za prevenciju i pažljivo isplaniranu reakciju na kriznu situaciju, svako dete će znati šta treba da radi kada čuje određenu vrstu alarma. U školama u SAD takođe postoji kod sistem koji će škola objaviti preko interkoma, pa tako zavisno od situacije imamo žuti kod, crveni kod, itd. Svako dete, svaki nastavnik, svaki zaposleni u školi, svako treba da zna šta treba da radi. I to se dešava u mnogim zemljama, postoje drilovi za različite vrste kriznih situacija, i tada znate kad imate plan.

Ako svako dete zna šta treba da radi u takvoj situaciji, ako već postanu malo umorni od drilova bezbednosti jednom ili dva puta mesečno, onda je to dobro. Planovi postoje jer se takve stvari događaju. Ono što mi kažemo u oblasti krizne prevencije i intervencije je – nije da li će se kriza desiti u vašoj školi već kada se kriza desi u vašoj školi. Iz prostog razloga što postoje različite vrste kriznih situacija, jel tako? Ukoliko se desi saobraćajna nesreća na ulici ispred škole, to je krizna situacija. Menja se saobraćaj, neko je povređen, taj neko može biti neko iz škole ili ko ima veze sa njom. Pa onda na primer ukoliko se desi požar u skoli… Jer, postoje različite vrste i nivoi kriznih situacija. Tako da krizni tim ima tu malu grupu ljudi koja reaguje na sve što se dešava u školi i oko nje i oni rade apdejt svake godine. Sa kojim kriznim situacijama smo se nosili ove godine? Kako je prošao naš plan, da li je delovao? Koji delovi plana su bili zaista uspešni a sa kojim delovima nismo baš zadovoljni? Šta novo treba da unesemo i ko može da nam pomogne u tome? Ne morate da radite sve sami jer postoje krizni timovi ovde u SAD koji bi došli da pomognu i koji bi se odmah našli na telefonu, koji bi zaista podelili sve što znaju tako da možete da odlučite šta je ono što može da bude korisno za vas. Nešto bi bilo korisno, a nešto ne jer kultura je izuzetno važan deo cele slike.

Dr Mekgrat, počeli smo ovaj intervju sa rečima da se školski masakri dešavaju toliko često u ovoj zemlji da nažalost – iako nas još uvek šokiraju, više nas ne iznenađuju. Šta to govori o svima nama? Šta to govori o Beogradu?

Moj odgovor bi bio odgovor školskog psihologa koji je radio na prevenciji krize u školama mnogo godina. Ja viđam decu, viđam odrasle, radim trening sa psiholozima. Vrlo sam zabrinuta oko mnoštva različitih stvari, a na osnovu toga kako vidim ljude, društvo i kulturu današnjice. Sve to mi govori, a zanima me i šta ćete vi reći, da se navikavamo na viši stepen nasilja, i strukturalno i kulturno, u našim društvima. Strukturalno nasilje nije uvek fizičko, ono je često vezano za nejednakost, za bedu, za nedostatak podrške za zdravlje čoveka. Ponekad pomislim da strukturalno nasilje uzrokuje ili je blisko povezano sa fizičkim nasiljem i onda ga naša sposobnost da ga tolerišemo pretvara u deo naše kulture, što me stvarno zabrinjava. To me dalje provocira da razmišljam da moramo više da razgovaramo o miru, o tome šta je potrebno da bi se izgradilo društvo mira, šta je potrebno da se izgradi kultura mira a to zapravo počinje već u jako ranom uzrastu kao i sa načinom kako razgovaramo jedan sa drugim, kako rešavamo probleme, kako izražavamo naše razlike u političkim mišljenjima, kako komuniciramo kada znamo da se ne slažemo sa nekim kao i načinom kako dalje nastavljamo komunikaciju. Tako da sve to mi govori šta je potrebno da uradimo uz ono gde se nalazimo u ovom trenutku.

Glas javnosti/N01S

SKINI APLIKACIJU