VOLEO JE DA SPAVA OKOVAN LANCIMA, A EVO ZAŠTO SE NOĆU ŠETAO PO SELU: Legende o DESPOTU STEFANU i danas se prepričavaju
Autor: Glas javnosti
Nadgrobni spomenik despota Stefana Lazarevića je najzanimljiviji spomenik na planini Kosmaj, a i danas se nalazi u porti crkve Svetog proroka Ilije u zaseoku Crkvine sela Markovac.
Obelisk sa zapisom o smrti omiljenog vladara postavljen je 1427. godine i najstariji je javni spomenik na teritoriji Beograda.
Na zidu crkve nova spomen ploča posvećena plemenitom, mudrom i hrabrom vladaru, s natpisom: „Sveti Stefan Lazarević (1377-1427) Raduj se severna zvezdo Isusa Cara, raduj se kruno srpskih vladara“.
Na ulazu u portu nailazimo na tablu s likom despota Stefana. Dvorište je uređeno, ali pusto. Crkvu okružuju visoki razgranati hrastovi, a ispod njih su prazne klupe.
Lagano koračamo prema spomeniku od belog studeničkog mermera. Kao što je i despot bio visokog rasta i dostojanstvenog držanja, tako i obelisk deluje uzvišeno.
„Krst ima telo, glavu i noge.“
Na prednjoj strani kamena visokog oko dva metra uklesani su krst i slova staroslovenskom azbukom, koja opisuju smrt despota Stefana: „Ja, despot Stefan, sin svetoga kneza Lazara i po njegovu prestavljenju milošću Božjom bih Gospodin svima Srbima, Podunavlju i Posavlju i delu Ugarske zemlje i Bosanske još i Primorju Zetskome“.
Krst je urezan i na zadnjoj (zapadnoj) strani spomenika i deluje neobično – ima glavu, telo, noge.
– Malo ko zna za ovaj spomenik, retko ko namenski dođe da poseti mesto upokojenja despota Stefana, pa se posetioci iznenande kad čuju priču o njemu – govori otac Spasoje.
Despot Stefan je rado lovio na Kosmaju. Tako je jednog dana svratio sa svitom da se odmori i ruča na mestu koje se onda zvalo „Glava“, „Glavica“ ili „Drven Glava“. Tu je ranije podigao crkvu. Otac prenosi predanje:
„Despot je uzjahao konja, sokola nije nosio kako treba, izgubio je ravnotežu i pao.“
– Oko podne je zavladala jaka omorina i zapara. Od velike žege nije moglo da se diše, pa je despot odlučio da potraži hladovinu u okolnim šumama. Uzjahao je konja i uzeo kraguja na ruku. Dvorjani opaziše da despot, koji je bio izvrstan jahač, ovog puta niti konja jaše, niti sokola nosi kako treba. Despot je u trenutku izgubio ravnotežu i pao. Odneli su ga u šator, gde je izdahnuo. Njegove poslednje reči bile su: „Po Đurđa, po Đurđa!“
Ovo se zbilo na mestu gde je sada spomenik.
Postoji i verzija da su despota ubili stražari kod manastira Manasija jer ga nisu prepoznali, pa je sahranjen u crkvi koju je podigao u znak pobede nad Brankovićima. U Markovcu je sahranjen prazan sanduk da bi se sakrio njegov pravi grob od Turaka. Danas se zna da despot počiva u manastiru Koporin, pišu Novosti.
„Crkva je sagrađena zalaganjem knjaza Miloša.“
Pretpostavlja se da je crkva koju je podigao despot Stefan bila gde je i sadašnja. Ipak, to su samo pretpostavke. Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Turci su je opljačkali i spalili. Zalaganjem kneza Miloša Obrenovića nova crkva je sagrađena 1836. godine. Ta crkva je 1884. stradala u zemljotresu, pa je 1886. na istom mestu podignuta ova, koja postoji i danas.
„Despot je noću šetao po selu da vidi kako narod živi.“
Meštani Markovca s kolena na koleno prenose legende o despotu Stefanu. Priča se da je despot voleo da spava okovan lancima kako bi se i u snu setio da njegov narod nije slobodan a da je njegova obaveza da ga oslobodi. Govori se i da je često izlazio noću sa slugom, išao kroz selo da vidi kako živi običan svet, da je pomagao sirotinju.
Čak se i o spomeniku ispredaju priče. Prema jednoj od njih seljaci iz obližnjeg Jagnjila pokušali su da ga premeste, kako bi njihovo selo dobilo na značaju. Odmah su počele nepogode, volovi nisu mogli da se pomere, te su se akteri ove legende uplašili da će navući zlo i kletvu i obelisk je ostao tamo gde je bio.
SKINI APLIKACIJU
