CRVENI KIOSK: To je bilo neko lepše i srećnije vreme! Beograđani su žalili što ne rade celu noć kao dragstor! (VIDEO)

Jedan od simbola decenija iza nas i generacija koje pamte SFRJ bio je čuveni crveni kiosk koji je na više lokacija u Beogradu prodavao viršle u zemičkama

Od kraja šezdesetih godina veka za nama pa sve do 1999. godine crveni kiosk je mamio prolaznike mirisom sveže skuvanih viršli i zemički uz koje je obavezno išao i jogurt u trouglastom tetrapaku.

Crvenog kioska u Beogradu više nema, zamenili su ga neki drugi objekti brze hrane, moderniji ali bez one osobene duše koju je imao stari dobri kiosk sa viršlama. Međutim, ako ga nema više u Beogradu ima ga, gle čuda, u Londonu! Tamo je , tačno na Tajsm skveru, osvanuo legendarni beogradski crveni kiosk K67 koji je postavljen u okviru projekta Tajms skver transmišns i koji će tokom trajanja manifestacije služiti kao kabine za di-džeja. Dakle, građani Londona ipak neće imati tu privilegiju da probaju čuvene viršle u zemičkama i popiju jogurt upakovan u Pitagorin trougao od tetrapaka.

Beograđani su te 1967. imali prilike da vide prve crvene kioske u njihovom gradu. Zbog kompaktnog dizajna  i lake konstrukcije bili su vrlo traženi. Dizajnirao ih je slovenački arhitekta Saša Mahtiga, a po konkursu Poljoprivrednog kombinata Beograd (PKB) koji je i bio vlasnik kioska. Prvi crveni kiosci pojavili su se na trolejbuskoj okretnici u Rajićevoj ulici, gde je sada istoimeni tržni centar, zatim na Trgu Republike kod današnjeg Staklenca, u tadašnjoj ulici Narodnog fronta kod srednje škole Nikola Tesla, na Slaviji...

U njima su radile dve radnice, koje su Beograđani od milja zvali „Tete“. Bile su u svetlopalvim radnim bluzama, sa belim kapicama na glavama, obuvene u čuvene Borosane teget boje. Tu je bio i rešo koji je grejao dve velike šerpe od rosfraja  u kojima je ceo dan vrila ista voda za kuvanje. Upravo je to po mnogima bio i ključ tog osobenog ukusa viršli iz crvenog kioska. Za razliku od današnjih proizvoda brze hrane koji imaju gomile priloga, viršle iz crvenog kioska su išle samo uz senf, i to ko želi.

Kiosci su radili prvo do ponoći a onda su radno vreme produžili do jedan sat ujutro. Beograđani su žalili što ne rade celu noć kao dragstor. Sa završetkom NATO bombardovanja 1999. godine tiho su nestali i poslednji crveni kiosci sa ulica Beograda, odnoseći tako definitivno jednu epohu sa sobom. Tokom 32 godine postojanja osvojili su i prostore van tadašnje Jugoslavije pa su bili izvoženi u Poljsku, bivši SSSR, Irak a stigli su čak i do Kenije, Japana i Novog Zelanda.

Iako ih više nema na ulicama Beograda sećanja na crvene kioske kao simbol jednog vremena je ostao i ko zna, možda se nekad i vrate na talasu nostalgije.

Jer Beograd je oduvek imao svoje osobensoti koje nikad nije ljubomorno čuvao samo za sebe već je delio sa svima koji bi dolazili u naš grad.

Možda je najbolje kiosk crvene boje opisao Momo Kapor rečima. „To su bile naše prve ljubavne večere: Po jedna kobasica sa senfom na podeljenoj zemički i desert- poljubac na košavi sa ukusom senfa na usnama“.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU