TEŠKA SUDBINA SRPSKE KNEGINJE: Prelepa, hrabra i NEVOLJENA!
Autor: Glas Javnosti
Kneginja Ljubica Obrenović bila je jedna od najznačajnijih žena srpskoj istoriji. Oduvek je bila cenjena i poštovana u narodu. Žena kneza Miloša Obrenovića bila je skromna i dostojanstvena, jaka i odvažna ličnost.
Knez Miloš, koji i nije bio baš primer vernog muža, zadavao je jade ženskom srcu njegove plemenite i veoma tradicionalne žene.
Kneginja Ljubica je svojstvena po mnogo čemu, ali jedna od zanimljivijih stvari jeste ta, da je ona i pored mnogog bogatstva bila skromno i tradicionalno odevena. Od nakita nosila je samo burmu i sat, a oko pojasa, umesto pafti pozlaćenih i sa mnogo ukrasa, koje su bile svojstvene bogatim i uglednim ženama, kneginja Ljubica je nosila, verovali ili ne – kuburu.
Ljubica je rođena u selu Srezojevci, 14. januara 1785. godine kao Ljubica Vukomanović. Bila je naočita mlada devojka, poznata po inteligenciji, strogom ponašanju i veoma izrazitom karakteru, pa je tako, i nakon udaje za kneza Miloša, mnogo puta učestvovala u političkim dogovorima. S knezom Milošem imala je osmoro dece, od kojih je četvoro umrlo. Ljubica je majka kneza Mihaila Obrenovića koji je vladao Srbijom u dva navrata, od 1839. do 1842. godine kao i od 1860. do 1868. godine kada je na njega izvršen atentat. Ljubica je u Beogradu bila poznata kao velika dama i ljubiteljka svog naroda, iskrena i poštena vladarka, kao i velika dobrotvorka. Njena rezidencija je bila konak kojeg su nazivali konak kneginje Ljubice, a u toj zgradi je kasnije bio smešten prvi beogradski Licej.
Ljubica je boravila u Beogradu odvojeno od svog muža jer je tako često bilo najbolje za oboje. Miloš, poznat kao veliki diplomata ali i ljubitelj žena, često je zbog ovog drugog bio u sukobu sa svojom izabranicom, tradicionalistkinjom, strogom i dostojanstvenom Ljubicom.
"Čuvajte je dobro. Ona će nekad za glavara od zemlje znati", beše proročanstvo jednog Turčina koje dade Ljubici još dok je beba bila u selu Srezojevci. Tako i bi.
Najviđenija među svim devojkama, Ljubica se, u proleće 1806. godine udala za, tada vojvodu, Miloša Obrenovića. Kum na venčanju bio je vožd Karađorđe, a stari svat Lazar Mutap.
Na početku braka Ljubica i Miloš živeli su u Brusnici, u maloj kući njenog devera Milana. Buduća kneginja se nije libila posla. Kuvala je, nosila ponude radnicima na njivu, brinula oko stoke i služila supruga. Uz Miloševu dozvolu, nakon što bi mu poljubila ruku i obraćala mu se sa Vi, sedala je za sofru i poslužila ga čašicom rakije, a nakon čitanja molitve jela bi sa njim.
Ljubica je bila stroga žena, kako se danas kaže, "starog kova". Oblačila se jednostavno, a u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka za pojasom je vazda imala dva pištolja.
U narodu je bila jedna od najvoljenijih i najpoštovanijih ličnosti 19. veka. Po propasti Prvog srpskog ustanka, kada je Miloš hteo sa decom da je skloni iz zemlje, odlučno je rekla: "Živa neću iz svoga zavičaja, a mrtvu me mogu i psi izesti".
O njenom borbenom duhu govori i događaj tokom borbi kod Ljubića, nako povlačenja ustanika pred Turcima. Ljubica ih je okupila i rekla: "Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo". Dovoljno je reći da je ohrabrena vojska krenula u napad i dobila bitku.
Ovakva žena bila je spremna da izdrži sve. Jedino što nije mogla da istrpi bila su Miloševa brojna neverstva.
Koliko je njihov brak zbog toga bio nesrećan, Ljubica nije skrivala, često je govorila: ”Kada bih morala ubiti sve Miloševe prijateljice, to znači da bih ubila mnogo sveta.”
Poznata po nošenju oružja za pojasom, u delu Opisanije života moga Save Tekelije, na 204. strani se nalazi podatak da je Ljubica ubila jednu ljubavnicu svoga muža. Nesrećna devojka se zvala Petrija. Pričalo se da je veza između Petrije i Miloša već postala toliko duboka da je on razmišljao i sve je upućivalo na to da bi Petrija mogla postati njegova žena. Kneginja Ljubica to nije mogla podneti, mašila se svoje kubure iza pojasa i ubila devojku.
Kneginja Ljubica, iako u veoma teškom stanju zbog neverstva svoga muža, nikada se nije odricala svoje uloge u društvu i značaja vladarke svoga naroda. Iako je bila nepismena, angažovala je redovno pisare koji bi za nju obavljali neophodne poslove, ali, kasnije i beležili njena sećanja pomoću kojih i mi sada znamo nešto što je bilo van diplomatskih i istorijskih dokumenata.
Jednom prilikom Miloš iz turskog roblja ukrade Petriju Pljakić i dovede je u Crnuću, gde je tada živeo sa porodicom, i dade je Ljubici kao sluškinju. Petrija beše vesela, mlada, lepa i vredna. Polako, privlačila je Miloševu pažnju i naklonost.
Da li na Ljubicinu sugestiju ili usled drugih razloga, nedugo zatim bračni par se seli za Kragujevac gde je sazidan veliki konak, jedan za Miloša i drugi za Ljubicu. Međutim, knez se često vraćao u Crnuće gde nije bilo Ljubice da ga ometa u drugovanju sa Petrijom.
Međutim, 1819. godine Ljubica, koja je u tom trenutku bila trudna, a za to je najverovatnije znao samo mali krug ljudi, odlučila je da više neće trpeti muževljevo neverstvo. Za ovu odluku presudno je uticao aber da kneza nagovaraju da se oženi Petrijom pošto Ljubica dugo nije rađala, a trebalo je ostaviti naslednika.
Ljubica se zaputi u Crnuću. Zateče Petriju dok je nameštala krevete. Usledio je kratak razgovor:
"Kome spremaš dve postelje, Petrija?"
"Spremam jednu gospodaru, drugu meni."
"A gde ću ja spavati noćas?"
"Vala Bogu, prostrana je kuća!"
"Zar tako, Petrija?"
"Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao", drsko odgovori Petrija.
"A kad meni nije Bog dao, ja ću dati tebi", reče Ljubica i dohvati knežev pištolj koji je stajao na uzglavlju.
"Pištolj jes' Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoče li slagati!" izgovorila je i pucala ostavivši Petriju na mestu mrtvu.
Knez je bi van sebe od besa. Ljubica je izbegla smrtnu kaznu samo zahvaljujući svojoj trudnoći i porodici koja je zapretila pobunom na Rudniku. Oktobra 1819. rodiće Milana, a činjenica da je Milošu dala naslednika bila joj je dodatna zaštita.
Ljubica je pokušavala godinama da povrati naklonost kneza, ali joj Miloš nije opraštao Petrijinu smrt. Nastavio je sa aferama iz koji je, kako se veruje, imao 11 dece. Ipak, Ljubica mu je predstavljala smetnju te je to, najverovatnije, bio razlog za pravljenje konaka u Beogradu i preseljenje Ljubice.
Žurbu je knezu nalagao još jedan Ljubičin ispad. Navodno, ona se spremala za obračun sa Stanom Ristić iz Stragara, novom ljubavnicom kneza. Ljubica je, sa dve napunjene kubure u nedrima, uhvaćena kako se krije ispod mosta u Kragujevcu kojim je Stana trebalo da prođe. Kazna joj je bila 25 batina kojih se nije ni najmanje uplašila.
O tome svedoči i to da je narednu Miloševu ljubavnicu, za koju su svi znali, Jelenku zvanu Mala Gospođa, takođe nameravala da upozna sa svojim kuburama, ali ju je preseljenje u beogradski konak u tome onemogućilo.
Nakon uspeha Ustavobranitelja i svrgavanja kneza Miloša sa vlasti 1842. godine, usledilo je progonstvo tokom kog se Ljubica teško razbolela. Umrla je 1843. u progonstvu u Novom Sadu, tada Austrijskom carstvu, uz svoje troje dece. Sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.
U poslednjim časovima kajala se za sve svoje grehe, ali za jedan se plašila da oprost nikada neće dobiti: "Mnogo greha imam i njih će mi milostivi Bog oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se, neće nikada! Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta. Grešna druga, šta učinih?..."
Kneginja Ljubica je svoju hrabrost i požrtvovanje pokazala upravo prisustvujući u važnim bitkama. Kada su se kod bitke na Ljubiću, Miloš i vojska hteli povući zbog strašnih gubitaka koje su pretrpeli od Turaka, kneginja nije odustajala. Hrabrila je ratnike pa je tako čak i vojnika Marka Štitarca zaklela da ukoliko se vojnici ne vrate u boj, on mora zaklati nju, njene ćerke i njenu svekrvu. Ukoliko Čačak padne zbog njihovog povlačenja, kneginja je zaklela oficira da je mora ubiti. Ovo je podstaklo sve muškarce da se s još većim entuzijazmom i hrabrošću vrate u bitku, što je, naposletku, rezultiralo srpskom pobedom. Beleži se još jedan sličan njen postupak iz 1813. kada je upravo ona bila ta koja je odbila da se, pret turskim mačem, povuče ka Crnoj Gori, iako su mnogi to činili. Njena hrabrost i odanost otadžbini bili su jači od njenog života, majčinstva i svega ovozemaljskog. Upravo zbog toga je ona heroina srpskog 19. veka.
Izgradnja Konaka kneginje Ljubice
Konak knjeginje Ljubice sagrađen je u periodu 1829. – 1831. od strane neimara Hadži Nikole Živkovića. Knez Miloš, kome se žurilo da Ljubicu prebaci za Beograd, mu je naložio izgradnju objekta rečima: "Ili ćemo peći vola ili zaljuljati konopac".
Ovo zdanje, po svojoj arhitekturi i rasporedu prostorija, predstavlja uniju orijentalnog i evropskog stila što ga je u ono vreme, kao i danas, čini jednim od najreprezentativnijih u Beogradu.
Zgradu čine podrum, prizemlje i sprat, dok je 1836. dozidan i amam, kao i neke sporedne prostorije, dajući ukupnu površinu od 1400 kvadrata.
Konak kneginje Ljubice podignut je na uglu ulica Kneza Sime Markovića i Kralja Petra, na mestu gde se pre toga nalazio stari dvor koji je srušen zbog oronulosti.
(Glas Javnost/Kurir Stil)
SKINI APLIKACIJU
