Šta se dešava kad umremo? Paulo Koeljo tvrdi da smrt nije kraj

Kako se sve češće javljaju nove teorije, osvrnuli smo se i na mišljenja velikih umova iz sveta nauke, umetnosti i teologije, pokušavajući da, makar privremeno, zaokružimo sliku o ovom pitanju.

Poznati brazilski pisac, autor svetskog bestselera "Alhemičar", priznaje da mu je misao o smrti svakodnevno prisutna još od 1986. godine, kada je prešao hodočasnički put Camino de Santiago u Španiji. "Od tada me prati strah da će jednog dana sve prestati." Jedan od momenata na tom putovanju bio je toliko potresan da ga i danas pamti – ležao je na zemlji, sa rukama preko grudi, zamišljajući sopstvenu sahranu.

Taj trenutak opisuje kao toliko intenzivan da je posle njega izgubio sav strah od smrti. Od tada, kaže, smrt posmatra kao saputnicu — uvek je tu. "Nikada ne ostavljam ništa za sutra što mogu da doživim danas. Uvek se izvinim ako osetim da sam nekog povredio."

Paulo Koeljo: Citati koji će vam promeniti život i sudbinu!

Paulo Koeljo je imao i bliske susrete sa smrću, uključujući i onaj iz avgusta 1989. godine, kada se izgubio u Pirinejima. "Pomislio sam da me neće naći do sledećeg leta. Ipak, nakon sati lutanja, pronašao sam put ka jednom zabačenom selu." Danas veruje da je njegova dužnost da podseti ljude na ono što je zaista važno. "Smrt je možda i najvažnija stvar u životu. Svi joj idemo u susret, ali ne znamo kad će nas dotaći. Zato moramo da budemo zahvalni za svaki trenutak."

Slavni iluzionista Uri Geler, osnivač muzeja u Tel Avivu, ubeđen je da "život ne prestaje smrću". Pozivajući se na Ajnštajnovu teoriju da se materija ne može uništiti, tvrdi da ni energija ne nestaje. "Naša duša, duh, aura – to su najmoćniji delovi nas. I oni, verujem, nastavljaju da postoje u nekom drugom obliku."

On smatra da posle smrti prelazimo u drugu dimenziju gde nas čekaju svi oni koje smo voleli — roditelji, bake i deke, čak i naši ljubimci. "Ovaj život je samo hodnik ka sledećem. Sve što sada činimo, određuje kakav nas zagrobni život čeka."

Veruje i u Tvorca, ali ne "u Boga sa bradom na oblaku", već u beskonačno biće koje nas pozove kada nam dođe vreme. "Bez obzira na religiju, opisi ljudi koji su doživeli kliničku smrt su često slični – jarko svetlo i osećaj mira. To nije slučajnost."

S druge strane, italijanski fizičar i pisac Karlo Roveli smatra da je verovanje u zagrobni život "smešno". Po njemu, ljudska vrsta je zbunjena – prirodni strah od kraja meša se sa sposobnošću da zamišljamo budućnost. "Život je dragocen jer je konačan. Ljudi koji veruju u život posle smrti ponekad su spremni da ubiju i protraće svoj život u ratovima."

Spremite se stiže talas sreće i ljubavi za ovih pet znakova

On veruje da bi trebalo da se usredsredimo na to kako da život na Zemlji učinimo boljim, umesto da sanjarimo o mitološkim svetovima.

Tursko-britanska spisateljica Elif Šafak kaže da je za jednu od svojih knjiga istraživala šta se dešava u trenutku smrti i ostala zatečena spoznajama o ljudskom mozgu. "Sve je više studija koje pokazuju da mozak može da nastavi sa radom i nekoliko minuta nakon što srce stane."

Neki lekari, dodaje, primećuju jasne moždane aktivnosti čak i do deset minuta nakon smrti. "To nas dovodi do zanimljivog pitanja – da li svest zaista opstaje neko vreme nakon smrti? Verujem da – da."

Biolog i autor dr Rupert Šeldrejk ima još jednu zanimljivu teoriju – da smo nakon smrti zapravo zarobljeni u svetu snova, bez fizičkog tela iz kog možemo da se probudimo. "U snovima imamo drugo telo – sanjano telo – u kom se krećemo, pričamo, pa čak i letimo. Možda posle smrti nastavljamo život upravo u tom snolikom telu, a snovi koje tada sanjamo zavise od naših uspomena, nadanja, strahova i vere."

Rabinu i teologu Džonatanu Saksu, lideru rabinskog suda u Britaniji, vera kaže da duša nastavlja da živi, ali priznaje: "Ne znamo tačno kako." On nudi metaforu: "Mi smo kao kap kiše koja padne na drvo. Možemo da pratimo njen put niz stablo, ali na kraju padne u baru i izgubi svoj oblik. Još uvek postoji, ali više nije ona ista kap."

Novinarka, autorka i voditeljka Libi Purves kaže da je odrasla kao katolkinja i da je zamišljala raj sa harfama i anđelima. Kada joj je otac, koji nije bio religiozan, preminuo, njena majka je rekla: "Nadam se da postoji neki tihi kutak raja sa stolicama, novinama i bez anđela koji mu pevaju u uši." Libbi priznaje da zapravo ne zna šta veruje, ali voli jednostavne, smirene poruke iz hrišćanske tradicije: „Prah si bio, u prah ćeš se vratiti.“ To daje nadu, ali i opomenu da se ne okrećemo sujeverju, duhovima i zombi pričama.




Glas javnosti T02S