PLANINA SMRTI: Devet MLADIH PLANINARA misteriozno nastradalo, OVO JE KRENULO PO ZLU?
Autor: Glas javnosti
Pre šest decenija misteriozno je preminulo devetoro mladih planinara. Njihova tela su nađena u snegu nadomak uralske planine Otorten, poznatijom kao Planina smrti. Nakon mogobrojnih teorija o stradanju planinara koje su se izrodile iz nepoverenja u zvanične državne podatke, ruske vlasti su konačno odlučile da zaverama stanu na put, evo i kako.
U sred zime, grupa studenata krenula je na planinarenje na Uralu. Njihova smrznuta tela, sa neobjašnjivim povredama, otkrivena su na mestima koja gotovo onemogućavaju da se sazna kako su umrli.
Ovaj tragičan događaj se odigrao u februaru 1959. i dalje je predmet nagađanja i svakojakih priča u Rusiji. Šest punih decenija kolale su glasine o tome kako su umrli mladi studenti koji su krenuli u smeli pohod na planinu Ural. Misterija Djatlovljevog prolaza iznedrila je veliki broj teorija zavere.
Lusi Eš je ispratila put skijaša i ispričala je njihovu priču koristeći dnevnike, fotografije i pisma.
Kako je sve počelo?
Ova priča počela je kad je Igor Djatlov, dvadesettrogodišnji student Uralskog politehničkog instituta (današnji Uralski federalni univerzitet), iskusni planinar i skijaš, odlučio da okupi manju ekspediciju koja bi krenula ka planini Otorten. Put je, inače, označen kao opasna ruta. Kretati na pohod u vreme kada su na ovom području temperature ekstremno niske, a snežne padavine i dalje učestale, bio je pravi izazov. Djatlovu su se u poduhvatu priključili Jurij Dorošenko, Ljudmila Dubinina, Jurij Krivoniščenko, Aleksandar Kolevatov, Zinaida Kolomogorova, Rustem Slobodin, Nikolaj Brinjolo, Semjon Zolotarjov i Jurij Judin. Sve iskusni planinari, koji su iza sebe imali popriličan planinarski staž.
Studentska ekspedicija trebalo je da traje tri nedelje. Igor, koji je prevodio grupu, obećao je da će poslati poruku sportskom klubu u Sverdlovsku, čim se grupa vrati bezbedno u svoju bazu, što se očekivalo da će biti 12. februara. U početku niko nije bio iznenađen što se nisu vratili na vreme. I pre toga su kasnili zbog lošeg vremena.
Ali 20. februara, njihove porodice su se zabrinule i kontaktirale vlasti. Univerzitet je poslao ekipu studenata volontera da ih traže.
Šta je pronađeno na mestu nesreće?
Kamp je uočen 26. februara iz vazduha i o tome su obavešteni spasioci, koji su se ubrzo pojavili. Na mestu gde je bio kamp zatekli su pravu apokalipsu. Većina šatora je bila srušena ili delom zatrpana snegom, a u njima su ostale cipele i stvari stradalih. Interesantno je bilo i to što su neki šatori bili isečeni nožem iznutra. A u snegu oko kampa ostali su tragovi stopala nestalih, i to na temperaturi od -30 stepeni Celzijusovih. Vidljivo je bilo da su neki izašli bosi, a neki su imali obuvenu samo jednu cipelu. Prva tela nestalih pronađena su nedaleko od kampa i odmah su prebačena u Sverdlovsk na obdukciju.
Mihail Šaravin, koji danas ima 80 godina, bio je među volonterima. Stigao je s drugim volonterima helikopterom u oblast gde su tražili studente. Podelili su se na manje grupe i pratili tragove skija koje su nestale na početku šume pre uspona.
- Prešli smo 500 metara kada sam s leve strane video šator - kaže Šaravin i dodaje - Deo platna je bio vidljiv, ali je ostatak bio pokriven snegom. Uzeo sam pijuk za led koji je ležao tu pored i pokušao da razbijem otvor.
Unutra, on i drugi spasilac našli su ćebe i uredno poslagane rančeve, kao i nekoliko čizama u uglu šatora. Pored je bila mapa rute, zvanični dokumenti, novac i pjoska sa alkoholom.
Primetio je da u šatoru stoji i tanjir sa salom, što je hrana koju mnogi planinari ponesu kad krenu na ekspediciju zbog velike kalorijske vrednosti. „Bilo je naseckano, kao da su krenuli da večeraju, ali nisu imali vremena da dovrše“, kaže Šaravin.
NE PROPUSTITE
Tada je uvideo da je šator bio isečen iznutra nožem. Možda su bili u velikoj žurbi da izađu odatle, ali nametalo se pitanje „zašto“? A onda je naišao na nešto još čudnije. Ispred šatora, video je zaleđene tragove osam ili devet ljudi, koji su nosili čarape, po jednu čizmu ili su bili bosi. Tragovi su se nastavili pet do deset metara, a onda su nestali.
Šaravin i njegov prijatelj su bili krajnje zbunjeni. Pitali su se šta bi od svih mogućih stari nateralo studente da napuste svoje sklonište bez adekvatne odeće kad je napolju sigurno bilo minus 20.
Istog trenutka su se spustili skijama nizbrdo kako bi rekli ostalim tragačima šta su našli. Kasnije dok su sedeli oko logorske vatre i čekali večeru, Šaravin je pokazao svima pljosku vodke koju je našao u šatoru i predložio da popiju po jednu u zdravlje Djatlovljeve grupe.
- Podelili smo vodku, bilo nas je 11, računajući i vodiče - seća se sad.
- Taman smo krenuli da nazdravimo kada se jedan momak iz grupe okrenuo ka meni i rekao ,Možda bolje da ne pijemo u njihovo zdravlje, već da pronađu večni mir.
Šta je zavedeno u izveštaju patologa?
Patolozi su kod troje planinara pronašli teške povrede: Brinjolo je imao smrskanu lobanju, a Dubinina i Zolotarjov su imali velike frakture. Za ostalih šest planinara navedeno je da su preminuli od smrzavanja. Patolozi su zapisali i da kod ostalih nije bilo nikakvih vidljivih spoljašnjih povreda. Međutim, postojala su dva obdukciona nalaza. U drugom, koji je posle više decenija pronađen, stajalo je da su povrede kod troje planinara ličile na izloženost visokom pritisku. U tom drugom obdukcionom nalazu stajalo je da je telo Ljudmile Dubinine pronađeno na stomaku u potoku. Takođe je navedeno da su joj nedostajali jezik, oči, deo usana, a koža je bila sva izgužvana. Patolozi su tvrdili da je stanje tela bilo takvo jer je dugo vremena provelo u vodi, koja je ubrzala raspadanje, i da to sve nema veze sa uzrokom smrti. Podaci o unutrašnjim oštećenjima organa ostalih mrtvih planinara nisu bili uneseni.
NE PROPUSTITE
Šta je zapečaćeno i preneseno u tajnu arhivu?
Posle pronalaska nestalih planinara počela su nagađanja da su oni bili žrtve lokalnih plemena koja žive na tom prostoru jer su nepozvani kročili na njihovu zemlju. Međutim, vlast je tu teoriju odbacila kad je saopštila da je većina stradalih umrla od smrzavanja, a na telima troje njih s povredama nije bilo tragova borbe. Takođe, nije bilo tragova drugih osoba. Svi šatori su bili ili nožem isečeni ili otvoreni, ali nijedan spolja. Svi planinari su umrli šest do osam sati posle poslednjeg obroka, a tragovi u snegu pokazali su da je grupa kamp napustila pešice.
Međutim, ono što je počelo da isplivava na površinu baš se i nije slagalo s nekim podacima iz zvanične istrage. Spasioci su, naime, pronašli otiske stopala nekih planinara u blizini šume, kilometar i po nizbrdo od kampa. Tu su pronađena dva tela pored vatre, samo u donjem vešu. Grane jednog drveta kod mesta gde je gorela vatra bile su polomljene do pet metara visine. Zaključak: jedan od nastradalih pokušao je da se popne na drvo da vidi šta je sa kampom. Još tri tela pronađena su odvojeno, u položaju kao da su se vraćali ka šatoru, i to zamotani u komadiće odeće isečene od onih koji su već bili mrtvi.
Zvanična istraga završena je maja 1959. Zaključak je bio da je za smrt devetoro planinara odgovorna nepoznata snažna sila. Sve prikupljene informacije zapečaćene su i prenesene u tajnu arhivu. Region gde su planinari stradali zatvoren je na period od tri godine. Zvanično kraj slučaja.
Zbog čega se javilo nepoverenje u zvanične podatke?
U ruskoj javnosti pojavilo se mnogo teorija o stradanju planinara jer niko nije verovao u zvanične državne podatke. Spominjao se napad divlje životinje, lavina, napad panike izazvan niskim frekvencijama, uključenost vojske u incident ili neka kombinacija tih teza. Verovanje da su planinari stradali od lavine opovrgnuto je tvrdnjama da na tom području nije bilo nikakvih znakova lavine, jer bi tragova bilo i na širem području od samog kampa. Neki od šatora su bili zavejani, a pronađena tela bila su prekrivena tankim snežnim pokrivačem. Ruski novinari tabloida "Kosmolskaja pravda", koji su se bavili ovim slučajem, uspeli su tek 59 godina posle tragedije u naporima da telo jednog od stradalih, Semjona Zolotarjova, ekshumiraju. Rezultati koji su dobijeni navodno su bili kontradiktorni. Jedan od eksperata naveo je da je telo koje je bilo stavljeno u metalni sanduk i time koliko-toliko mumificirano izgledalo kao da ga je udario automobil. Analiza DNK stradalih nije bila podudarna. Inače, ispostavilo se da ime Semjona Zolotarjova nije bilo na spisku sahranjenih na Ivanovskom groblju. Ipak, rekonstrukcija lica iz ekshumirane lobanje slaže se s posleratnim fotografijama Semjona, iako novinari izražavaju sumnju da se zapravo neko drugi skrivao pod njegovim imenom nakon rata.
Takođe, isplivala je informacija da je 50 kilometara južno od Djatlove grupe bila još jedna grupa planinara, koja je znatno kasnije posvedočila da su u noći kad se desila tragedija videli neobične narandžaste sfere na severnom delu neba.
NE PROPUSTITE
Koji je epilog događaja 6 decenija kasnije?
Međutim, da bi stale na put raznim teorijama koje su se pojavile u tamošnjim medijima, februara 2019. uoči tužne godišnjice, ruske vlasti su odlučile da ponovo pokrenu istragu i jednom za svagda stave tačku na sve spekulacije. Kako je javljeno, jedino se u obzir uzima da su studenti zapravo bili žrtve snežne lavine i da su u pogrešno vreme krenuli u planinarski pohod. Ostale teorije, kako su rekli, neozbiljne su i predmet nagađanja, pa stoga neće biti uzete u obzir, piše Kurir.
(Glas javnosti)
SKINI APLIKACIJU
