Ova tradicija pripisuje se da je zemlja previše tvrda na Tibetu za kopanje, a da ova oblast ne obiluje drvećem kako bi tela mogli da spale. Umesto toga nude ih lešinarima na gozbu.
Ova neobična tradicija još uvek postoji u Ćinghaju, Sičuanu, Tibetu, Unutrašnjoj Mongoliji, Mongoliji, Butanu, Nepalu i delovima Indije poput Sikima i Zanskara i, koliko god zapadnom svetu delovala surovo, smatra se odličnim načinom da se ukaže na prolaznost života.
WTF AM I WATCHING ?!?! **GRAPHIC**? pic.twitter.com/KsEBAGEt52
— Sp3Qlation (@QlationSp3) October 8, 2021
Tibetanski sveštenici veruju da je ovo veoma velikodušan čin prema preminulom jer su i on i njegovi rođaci živeli pokušavajući da obezbede hranu, zahvaljujući kojoj i postoji život.
Najstariji pisani zapis o ovom obredu može se naći u „Tibetanskoj knjizi mrtvih “.
Komunističke vlade Kine i Mongolije u prošlosti su ovu tradiciju tretirale kao primitivno sujeverje, a Kina ju je i zabranila krajem 60-ih godina prošlog veka što je trajalo do osamdesetih. Međutim, nebeske sahrane i dalje su se održavale u ruralnim sredinama.
Zanimljivo je da je ova tradicija postala svojevrsna turistička atrakcija. Kod Budističkog instituta „Larung Gar“, u blizini Sertara, napravljen je „Hram smrti“, kako bi se privukli turisti iz cele Kine. Posetioci nebeskih sahrana neretko fotografišu i snimaju ovaj čin.
Tibet je, takođe, veoma popularna destinacija za posmatrače nebeskih sahrana. Kao što možemo da vidimo u delu dokumentarnog filma Rasela O. Buša „Lešinari Tibeta“, nije redak prizor turista zaustavi monaha dok se ovaj spreme da sprovede ritual kako bi ga fotografisao, ljudi plaćaju da vide ovu sahranu.
Danas je, međutim, iz više razloga, sve manje ovakvih „sahrana“. Najčešći uzroci su zabrane održavanja nebeskih sahrana u blizini urbanih područja. Onde gde lešinara ima događa se da oni veoma loše reaguju nakon što pojedu ostatke čoveka koji je koristio lekove i sredstva za dezinfekciju.
(Glas javnosti)