Naučnici otkrivaju tajnu Mona Lize: Kako je Leonardo naslikao ovo remek-delo
Autor: Glas javnosti
„Mona Liza“ je odala još jednu tajnu.
Koristeći rendgenske zrake da bi zavirili u hemijsku strukturu sićušne trunke proslavljenog umetničkog dela, naučnici su stekli novi uvid u tehnike kojima je Leonardo da Vinči naslikao svoj revolucionarni portret žene sa izuzetno zagonetnim osmehom.
Istraživanje, objavljeno u sredu u Journal of the American Chemical Society, sugeriše da je čuveni, učeni i inventivni italijanski renesansni majstor možda bio u posebno eksperimentalnom raspoloženju kada je počeo da radi na „Mona Lizi“ početkom 16. veka. .
Recept za uljanu boju koji je Leonardo koristio kao osnovni sloj za pripremu panela od topolovog drveta izgleda da je bio drugačiji za „Mona Lizu“, sa sopstvenim karakterističnim hemijskim potpisom, otkrio je tim naučnika i istoričara umetnosti iz Francuske i Britanije.
.
„Bio je neko ko je voleo da eksperimentiše, a svaka od njegovih slika je potpuno drugačija tehnički“, rekao je Viktor Gonzales, vodeći autor studije i hemičar u najvećem francuskom istraživačkom telu, CNRS. Gonzales je proučavao hemijski sastav desetina dela Leonarda, Rembranta i drugih umetnika.
„U ovom slučaju, zanimljivo je videti da zaista postoji specifična tehnika za osnovni sloj ’Mona Lize‘“, rekao je on.
Konkretno, istraživači su pronašli retko jedinjenje, plumbonakrit, u Leonardovom prvom sloju boje. Otkriće je, rekao je Gonzales, po prvi put potvrdilo ono što su istoričari umetnosti ranije samo pretpostavili: da je Leonardo najverovatnije koristio prah olovnog oksida da zgusne i pomogne da se osuši boja dok je počeo da radi na portretu koji sada zuri iza zaštitnog stakla u muzej Luvr u Parizu.
Karmen Bambah, specijalista za italijansku umetnost i kustos u njujorškom Metropoliten muzeju umetnosti, koja nije bila uključena u studiju, nazvala je istraživanje „veoma uzbudljivim” i rekla da su svi naučno dokazani novi uvidi u Leonardove tehnike slikanja „izuzetno važna vest za svet umetnosti i naše veće globalno društvo“.
Pronalaženje plumbonakrita u „Mona Lizi“ svedoči o „Leonardovom duhu strastvenog i stalnog eksperimentisanja kao slikara – to je ono što ga čini bezvremenskim i modernim“, rekao je Bambah u mejlu.
Fragment boje iz osnovnog sloja „Mona Lize” koji je analiziran bio je jedva vidljiv golim okom, ne veći od prečnika ljudske kose, a dolazi sa gornje desne ivice slike.
Naučnici su zavirili u njegovu atomsku strukturu koristeći rendgenske zrake u sinhrotronu, velikoj mašini koja ubrzava čestice skoro do brzine svetlosti. To im je omogućilo da razotkriju hemijski sastav mrlja. Plumbonacrite je nusproizvod olovnog oksida, što omogućava istraživačima da sa više sigurnosti kažu da je Leonardo verovatno koristio prah u svom receptu za farbanje.
„Plumbonacrite je zaista otisak njegovog recepta“, rekao je Gonzalez. "Ovo je prvi put da to možemo hemijski potvrditi."
Posle Leonarda, holandski majstor Rembrant je možda koristio sličan recept kada je slikao u 17. veku; Gonzales i drugi istraživači su i ranije pronašli plumbonakrit u njegovom radu.
„To nam takođe govori da su se ti recepti prenosili vekovima“, rekao je Gonzales. “Bio je to veoma dobar recept.”
Smatra se da je Leonardo rastvorio prah olovnog oksida, koji ima narandžastu boju, u lanenom ili orahovom ulju zagrevanjem smeše da bi napravio gušću pastu koja se brže suši.
„Ono što ćete dobiti je ulje koje ima veoma lepu zlatnu boju“, rekao je Gonzales. "Teče više kao med."
Ali „Mona Liza“ – za koju je Luvr rekao da je portret Lize Gerardini, žene firentinskog trgovca svilom – i druga Leonardova dela još uvek imaju druge tajne da otkriju.
„Ima mnogo, još mnogo stvari koje treba otkriti, sigurno. Jedva da zagrebemo površinu“, rekao je Gonzales. „Ono što govorimo je samo malo više u znanju.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
