Dolina Hunza, u severnom delu Pakistana koji se graniči s Kinom, dom je zajednice ljudi za koje se veruje da žive puno duže od prosečnog očekivanog životnog veka, u nekim slučajevima i više od sto godina. Ljudi Hunza zvani „Hunzukuš“ poznati su kao dugovečna zajednica.
Ishrana i stil života ljudi u dolini Hunza doista su vrlo jedinstveni. Njihova ishrana uključuje biljke s fokusom na tradicionalne tehnike konzervisanja hrane.
Kuhinja Hunza bazirana je na bilju, a posebno je usmerena na korišćenje raznih vrsta orašastih plodova. Na primer, ključni sastojci većine domaćih jela su sveže kajsije, sušene kajsije i ulje njihovih koštica. Dolina Hunza puna je desetina vrsta stabala kajsije, a njihova slatkoća je bez presedana.
Brojne su zdravstvene dobrobiti konzumiranja kajsija jer su bogate vlaknima, vitaminima A, C, E kao i kalijumom. Stanovnici doline Hunze kunu se u njihove zdravstvene dobrobiti jer je poznato da one utiču na zdravlje creva, bore se protiv slobodnih radikala u telu, a neka istraživanja čak sugerišu da njihovo ulje sadrži hemijski spoj amigdalin. Amigdalin se ranije povezivao s borbom protiv raka. Veruje se da je nedostatak vitamina B-17 (amigdalin) povezan s nastankom raka, a ulje koštica kajsije upravo sadrži taj vitamin.
Kajsije u dolini Hunza se konzumiraju u različitim oblicima tokom sva četiri godišnja doba.
Tokom letnjih meseci sveže kajsije se jedu kao međuobrok, a njihov sok je uobičajeno piće u domaćinstvima. Svaka porodica tokom jula i avgusta suši kajsije na suncu na krovu svoje kuće pri čemu odvaja semenke koje se zasebno konzumiraju. Suve kajsije jedu se kao međuobrok tokom zime i proleća zajedno sa semenkama. Neke semenke se koriste za izradu ulja koje je „sveti gral“ kuhinje Hunza, a služi kao osnova za većinu domaćih jela.
Uobičajena prerađena hrana i grickalice koje nalazimo u modernom svetu još su novost u dolini Hunza i konzumiraju se prilično retko. Međuobrok između obroka obično uključuje jedenje voća ili orašastih plodova.
Tradicionalni zalogaji doline Hunza su jabuke, trešnje, orasi, koštice kajsija, bademi, suve kajsije, dud i sušene trešnje itd. Sušenje trešanja, duda, narezanih jabuka, paradajza kao i lisnatog zelenog povrća uobičajena je tehnika čuvanja hrane. S obzirom na oštru zimu i nedostatak hrane tokom hladnog vremena, jedini način spremanja namirnica tokom letnjih meseci je sušenje na suncu.
Meso se konzumira vrlo retko jer je skupo zbog nedostatka pašnjaka za stoku. Drugi važan aspekt kuhinje Hunza je nedostatak šećera. Ne postoji lokalno jelo koje sadrži šećer. Čak se i najpopularniji dezert poznat kao „dirampit“ pravi nedeljama od natopljenih pšeničnih zrna u vodi, a proces fermentacije pretvara bljutavu pšenicu u slatka zrna.
Uprkosčinjenici da ostatak zemlje pije čaj „chai“ sa šećerom, verzija Hunza „chai“ zamenjuje šećer solju. Tradicionalno u čaj dodaju kašiku prženih lanenih semenki u prahu jer je poznato da semenke lana ublažavaju bolesti srca, gojaznosti dijabetes.
Dolina Hunza je mala zajednica blisko povezanih ljudi i društveno-ekonomske razlike ne postoje. Cela zajednica funkcioniše na osnovu zajedničkih uverenja i zajedničkih vrednosti. Dakle, ne postoji definisana socijalna stratifikacija koja dovodi do uniformnosti u zajednici, prenosi „Jutarnji list. Ovaj nivo jednostavnosti i kolektivizma je utešan za članove zajednice. Osim toga, javni prevoz je vrlo ograničen u tom području, ljudi imaju tendenciju da žive vrlo aktivan način života gde je hodanje uobičajeno.
Telesno i mentalno zdravlje osobe direktno zavisi od njene ishrane i načina života. Veruje se da ljudi iz doline Hunza duguju svoje dobro zdravlje i dugovečnost organskoj, neprerađenoj, jednostavnoj, ali delotvornoj ishrani, kao i svom aktivnom načinu života.
Dolina Hunza prirodno je blagoslovljena slikovitom planinskom lepotom kao i obiljem ukusnog voća i orašastih plodova. Stanovnici doline Hunza ukorenili su lokalne proizvode da bi osmislili vrlo zdravu ishranu koja se sastoji od voća, povrća i orašastih plodova uz određene količine mesa s nultom upotrebom šećera, prenosi Sputnjik.