Мунков крик, позив упомоћ, машта или историјско сведочење забележено на слици

Шетао сам са два пријатеља када је сунце почело да залази. Одједном је небо постало црвено као крв.

Шетао сам са два пријатеља када је сунце почело да залази. Одједном је небо постало црвено као крв.

Зауставио сам се и наслонио на ограду осећајући неописиви умор. Језичци ватре и крви простирали су се изнад плавичасто-црног фјорда. Моји пријатељи су наставили да ходају, а ја сам остао иза дрхтећи од страха. Онда сам чуо огроман, бескрајни крик природе. – записао је Едвард Мунк у свом дневнику 1892. године описујући настанак чувене слике ”Крик”.

Мунк је чак три слике сместио на исту локацију, а позадина је готово идентична (”Очајање”, ”Крик” и ”Анксиозност”). Описи фјорда јасно говоре да се све одиграло пре његовог доласка у Ницу, у родној Кристијани, данашњем Ослу. Али, шта се тачно догодило на небу тог дана? Да ли је то био један од залазака сунца карактеристичних за јесење дане у северним земљама или је небо било другачије него обично?

Док су историчари уметности говорили да за крваво небо није одговорно ништа друго до уметникова машта и да све три слике представљају људска осећања а не сцене из природе, Доналд Олсон, астрофизичар са Универзитета у Тексасу желео је дословно да открије позадину свега тога. Са својим тимом је најпре кренуо у потрагу за локацијом са које се чује крик необичне фигуре и све је указивало на некадашњи пут са оградом одакле је поглед ишао према југозападу.

Следећи корак било је тражење астрономских догађаја који су се одиграли у кратком временском року пре записа из дневника, али све је било сувише обично. Међутим, потрага није смела да се заустави сада када су истраживачи дошли на, прептоставља се, тачно оно место где се Мунк налазио и када их је само време делило од истог погледа у небо који је он имао. Мунк је насликао ”Крик” 1893. године, у време када није било великих вулкаснких ерупција, али истраживачком тиму је у тражењу одговора помогла историја уметности.

Крик је једна у серији слика ”Фриз живота” које су настале под јаким личним доживљајима из прошлости. Неке од тих слика су настале годинама након смрти Мункове мајке и сестре, а недвосмилсено се зна да приказују управо ове епизоде његовог живота, па је сасвим могуће да је и залазак сунца део прошлости коју не може да заборави. Осим тога, Олсон је пронашао Мункове белешке које сведоче да је слика настала под утицајем боемских дружења, што нас враћа деценију уназад у односу на годину када је ”крик” прешао на платно.

На основу ових података, тачне локације и погледа усмереног ка југозападу, Олсонов тим 2004. године у часопису Скy & Телесцопе објављује да је крваво небо последица вулканске ерупције на Кракатау 1883. године. Данас је Кракатау назив за групу малих острва између Јаве и Суматре, остатке некадашњег острва, али и синоном за једну од највећих природних катастрофа. До експлозије која представља најјачи звук у модерној историји и који се чуо на удаљености од 4.800 километара, дошло је постепено. Најпре је 26. август 1883. године обележен низом мањих експлозија. Почетак 27. августа испратиле су три екстремно снажне екслпозије, од којих је трећа произвела звук који се, према Гинисовој књизи рекорда, чуо на једној тринаестини планете.

Ипак највећи број жртава, којих је било више од 36.000, није погинуо од саме вулканске ерупције већ од цунамија које је она покренула. Милиони тона сумпора су ослобођени у атмосферу, а ветрови су га заједно са прашином и пепелом разносили на велике удаљености. Последица тога било је глобално смањење температуре за 1,2 степена Целзијуса, али и необични заласци сунца у многим деловима света. Честице које су се нашле у атмосфери дозвољавале су само светлости већих таласних дужина да се кроз њих пробије, а то су биле каракатеристичне црвена, наранџаста и жута боја. Срећом, идентични заласци више никада нису виђени, јер се вулканска ерупција ове јачине није догодила, али се ипак може замислити како је то изгледало на основу појава после мањих ерупција и на основу скица и извештаја насталих до краја 1883. и у првој половини 1884. године. У Британији је Вилијам Ашкрофт посматрајући небо у сумрак, нацртао стотине скица у боји, а песник Џерард Манли Хопкинс је часопису Натуре слао необично прецизне и поетске описе боја не знајући зашто је небо такво. Ипак за причу о Мунковом платну најзанимљивији је извештај из локалних новина у Кристијани.

Писало је да је ”јака светлост виђена јуче и данас око пет сати на западу града” и да је то било ”црвено преламање у магловитој атмосфери после заласка сунца”. Извештаји сачувани у Краљевској академији у Лондону показују да се у Норвешкој ова несвакидашња светлост појављивала све до фебруара 1884. године, а тим Доналда Олсона са разлогом сматра да ју је Мунк не само посматрао већ и забележио на слици ”Крик”.

Глас јавности / Данас / Елементаријум / од 27.08.2018.

SKINI APLIKACIJU