MIT ILI STVARNOST: Otrkivamo mračnu i stvarnu istoriju egzorcizma koju ne možete naći na filmskom platnu!
Autor: Glas javnosti
Egzorcizmi su česta fascinacija filmske industrije i može biti teško, odvojiti činjenice od fikcije. Ali ideja čišćenja zla – bez obzira na njegovu formu – ima korene koji se prostiru na liniji između A.D. i B.C.
Za većinu ljudi, reč „egzorcizam” verovatno priziva slike katoličkih sveštenika – prinuđenih Hristovom silom, vetrom iz nepoznatog izvora koji duva, svećama koje trepere svuda oko njih – koji izgone demonska stvorenja i zle duhove iz osobe ili, u neki slučajevi, mesto. Filmovi poput The Egzorcist iz 1973. ističu upotrebu svete vode, molitve, pa čak i razloga da se otera zlobna sila, a sve dok se epska bitka između dobra i zla odvija pred očima gledalaca. Ali... da li je to tačno?
foto:printscreen/youtube
Egzorcizmi se zaista dešavaju - i ono što je u pitanju tokom jednog možda nije previše daleko od onoga u šta bi nas pop kultura navela. Film Papin egzorcista iz 2023., zasnovan na memoarima pravog katoličkog sveštenika i egzorciste oca Gabrijela Amorta, na primer, nudi veoma fikcionalizovanu verziju stvarne insajderske perspektive egzorcizma. U svom fokusu na horor aspekte savremenog egzorcizma, ono što pop kultura poput The Papina egzorcista ne pruža, jeste jasno razumevanje kako je egzorcizam kao praksa zapravo nastao.l
Egzorcizmi su stvarni - pa kakvi su bili prvi?
Egzorcizmi koje izvodi Katolička crkva su verovatno najpoznatiji egzorcizmi, ali u srcu svakog egzorcizma je trajna bitka protiv zla. Međutim, definicija zla je savitljiva i zavisi od sistema verovanja, prakse i konteksta. Kao rezultat toga, zlo može imati oblik demona, duhovne nečistoće ili jednostavnog iskušenja. Egzorcizam, kao oružje za borbu protiv zla, proteruje, čisti ili štiti od bilo koje zlobne sile koja je u igri.
U Mesopotamiji tokom 1. milenijuma pre nove ere, dobavljači magije zvani ašipu odvraćali su i proterivali demone koji su donosili bolesti i haos. Kao duhovni iscelitelji, ašipu su bili cenjeni zaštitnici koji su koristili amajlije, izvodili složene rituale i po potrebi angažovali demonske figure pomagače u svojim naporima. Starogrčka reč daimon — od koje potiče savremeni „demon“ — odnosila se na bogolike duhove i natprirodne sile. Dok je daimon mogao biti dobar ili zao, potonji je bio zlonamerna sila koju je trebalo proterati ili proterati. Istoričar iz 1. veka nove ere Josif Flavije ispričao je priču o Eleazaru, čoveku koji je oslobodio druge od demona tako što ga je izvukao iz svojih nozdrva i više puta prizivajući ime kralja Solomona, svedočeći o obliku egzorcizma iu jevrejskoj tradiciji.
foto:printscreen/youtube
Sa rastom hrišćanstva tokom prva tri veka nove ere, ustaljene teme egzorcizma našle su još jače uporište. Egzorcizmi su postali sredstvo za ujedinjenje hrišćanskih vernika i opravdanje njihovih verovanja nakon verskog progona. Širenje hrišćanstva značilo je da je paganstvo poprimilo zlu konotaciju, transformišući nehrišćanska verovanja u nešto što je trebalo isteriti.
Kao rezultat toga, odricanje od paganstva kao zla postalo je uslov za krštenje u hrišćansku veru. Povratak pod uticaj paganskog verovanja bio je, dakle, sličan posedovanju. Egzorcizam je u ovom kontekstu bio dobrovoljni mehanizam koji se koristio za jačanje i hrišćanske vere i hrišćanske zajednice.
Egzorcizam je poslužio da se legitimiše hrišćanstvo i do 4. veka naše ere našao je široku upotrebu u kontekstu pre krštenja. Obraćenici i ambiciozni hrišćani svakodnevno su prolazili jutarnji egzorcizam uoči krštenja. Na dan krštenja, episkop je bukvalno oduvao zle uticaje sa njih kroz proces koji se naziva eksuflacija. U trenucima pre krštenja, pojedinac je bio pomazan uljem koje je i samo proterano.
Izvan krštenja, crkvenjaci su vršili egzorcizam tako što su polagali ruke na opsednute i naređivali zlim duhovima da napuste njihova tela. Hrišćani u kasnoj antici i ranom srednjem veku mogli su da se egzorciraju, da tako kažem, prizivanjem svetitelja kao posrednika, odlaskom u svetinju i traženjem pomoći od svetog entiteta kako bi se približili Bogu i udaljili od zla.
Zatim je došao srednji vek
Tek otprilike u 12. veku egzorcizam je prošao značajnu tranziciju. Ovo je bilo izazvano usponom jeretičkih sekti u hrišćanstvu. Grupe poput Katara zastupale su dualističko takmičenje između dobra i zla, što je uvreda i rimokatoličke doktrine i hijerarhije. Pravoslavnim katoličkim vernicima – i, što je još važnije, katoličkom rukovodstvu – ova jeres je predstavljala novootkrivenu korist od egzorcizma: kao suštinski mehanizam pomoću kojeg su hrišćani mogli da se oslobode grešnih jeretičkih verovanja koja je to doba rađalo.
foto:wikipedia
Dokazivanje nečije posvećenosti hrišćanstvu našlo je formalizaciju kroz egzorcizam, pri čemu lične molitve poprimaju formu „samo-egzorcizma“. Pored toga, teolozi kao što je sveti Toma Akvinski (1225-1274) bavili su se temama poput demonologije i pomogli da se definiše i razjasni svrha egzorcizma u tom procesu.
Objavljivanje prve knjige o egzorcizmu oko 1400. godine posle Hrista usledilo je decenijama, ako ne i vekovima, krize za Katoličku crkvu. Protestantska reformacija je podelila hrišćanstvo i značila da je demonizovani drugi bio možda prisutniji nego što je ikada bio iz perspektive Vatikana. Kao rezultat toga, progoni poput inkvizicije poprimili su osećaj egzorcizma. U tom kontekstu, prvi zvanični obred egzorcizma je odobrila Katolička crkva.
Godine 1614. osnovan je Rituale Romanum i ostao je uglavnom nepromenjen tokom prve polovine 20. veka. To je uključivalo De Ekorcismis et Supplicationibus Kuibusdam, ili O egzorcizmu i određenim molitvama, i, nakon reformi koje je preduzeo Drugi vatikanski koncil (1962-1965), bio je poslednji deo Rituale Romanum koji je revidiran. Ažurirana verzija je objavljena 1999. godine.
foto:printscreen/youtube
Struktura i formule verzija De Ekorcismis et Supplicationibus Kuibusdam iz 1614. i 1999. su veoma slične, iako ova poslednja jača vezu između krštenja i egzorcizma. Kao rezultat toga, savremeni egzorcizmi ne samo da nastavljaju da odražavaju svoje drevne prethodnike, već su, na mnogo načina, napravili puni krug.
Pa gde sve to ostavlja pop kulturu? Filmovi mogu biti zabavno, katarzično mesto za gledanje modernih interpretacija egzorcizama, ali za pravu istoriju, uvek je najbolje obratiti se dogmi.
Glas javnosti
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
