Masovno ubistvo je složen i destruktivan čin, visoko traumatičan događaj koji se dešava kao rezultat brojnih okolnosti. Jedan od faktora koji je relevantan za širenje masovnih pucnjava i drugih „zaraznih“ ponašanja je generalizovana imitacija, ili „društvena zaraza“. Celo naše društvo sada se nalazi na ozbiljnom ispitu, a od toga kako ćemo ga shvatiti, umnogome zavise i sekundarne posledice.
– Kada se desi jedan tako drastičan događaj, kao da se neka brana otvori, popusti, teskoban i nasilan sadržaj krene da se izliva, na neki način na čitavo društvo. Za ljude i decu koji imaju neku specifičnu ranjivost, vulnerabilnost, u smislu da su podložni uticajima, to može biti vrsta okidača i negativne inspiracije za određena ponašanja, koja možda u nekoj regularnoj, sigurnijoj, bezbednijoj situaciji ne bi izašla na videlo. Određeni nivo nasilja se podiže i moramo da vidimo kako ćemo lično, porodično, kao društvo, da nešto uradimo sa tim – upozorava u razgovoru za eKlinika portal dr Nataša Pješčić, specijalista psihijatrije u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“.
Osećanja koja su izazvana prethodnim traumatskim događanjima na kolektivnom nivou vrlo su burna, negativna i jaka. To je, saglasni smo sa dr Pješčić, nesporno. Međutim, prema rečima sagovornice našeg portala, ona mogu da dovedu i do stanja koje nauka definiše kao paraliza mišljenja, odnosno nemogućnost racionalnog razmišljanja.
– Zbog toga je potrebno vreme da se ovakve složene emocionalne situacije obrade i procesuiraju, kako bi se prema onima koje su traumatične napravio odnos. Da se one „smeste“ u naš psihološki svet. Negativne posledice su moguće, ali iz njega mogu da nastanu i promene na ličnom i širem nivou na bolje. U borbi protiv straha potrebno je da se održe sopstvene dnevne rutine, kako kod odraslih, tako i kod dece. Neophodno je da se povežemo sa bliskim osobama, koji će nam pomoći da sve ovo nekako zajedno razumemo. Treba naglasiti i potrebu da otvoreno pričamo sa decom – objašnjava dr Pješčić, posebno naglašavajući dodatnu pažnju koju sada treba pokloniti adolescentima:
– Kod njih nema još jasne granice između mašte i realnosti. Trebalo bi im primarno ograničiti pristup igricama i virtuelnom svetu, jer adolescent nema osećaj za kontrolu i meru. Nije sve u u zabrani i kazni, već je ideja u kulturi koja utiče na kontrolu ponašanja. Adolescenti je ne poseduju, pa zato često i imaju problem sa samokontrolom. Kod njih uglavnom vlada princip „sve, sada i odmah“ i nekada ne mogu da zamisle konsekvence nekog ponašanja. Tako misle i da smrt nije kraj. Završetak sazrevanja simboličnog mišljenja kod adolescenata dešava se tek u 18. godini. Pre 18. godine, njima je „misliti“ i „činiti“ isto – objašnjava specijalista psihijatrije.
Tragični događaji su izazvali lični i kolektivni emotivni potres, ali i kombinaciju osećanja kakva su šok, neizvesnost, strahovi, razarajuće emocije.
– Ukoliko ljudi uđu u strahove da će nešto loše svakog trenutka da se desi, to samo može da dovede do još većeg iscrpljenja. Ovakve situacije pokreću emocije kojima treba da se prepustimo, ali i da mislimo. Tako se sprečava paraliza mišljenja, oslobađanjem i artikulisanjem emocija, kada one dobiju i svoje ime. Jedino tako može da dođe do nekog vida promene, unutrašnje spoznaje i mira. Međutim, moguće je da ovakvi događaji pokrenu i naša traumatska iskustva, koja su bila zakopana u nama (retraumatizacija). Ako dođe do razvoja intenzivne anksioznosti, straha, depresivnosti, nekakvih nerealnih ideja, čudnog ponašanja, ako je onemogućeno svakodnevno obavljanje aktivnosti i funkcionisanje nakon ovakvih traumatičnih događaja, potrebno je obratiti se za pomoć stručnim licima – naglašava dr Pješčić.
Dr Nataša Pješčić kaže da je jedan od prvih spomenutih pojmova nakon tragičnih događaja koji su nas zadesili, copycat fenomen (kopiranje zločina), vrlo složen i nedovoljno istražen. Njegov deo, prema rečima specijaliste psihijatrije jeste i identifikacija, odnosno poistovećivanje sa nekom vrstom „slave” i „moći“ počinioca dela koje može biti inspiracija, objašnjava specijalista psihijatrije i dodaje:
– Istraživanja, međutim, pokazuju da mentalne probleme ima oko 10 odsto počinilaca copycat zločina, a da razni drugi faktori doprinose ovakvim događajima. Uvek se radi o mešavini genetskog nasleđa i osobine ličnosti, uticaja porodičnog okruženja, škole i šireg društva u celini. Svaki deo utiče na sve. Kompleksno je i nema jednog uzroka. Na primer, ekstrovertna osoba će u startu biti otvoreno agresivna. Ako je neko introvert po prirodi, verovatnije je da će da trpi kumulativnu traumatizaciju, a u nekom trenutku možda i eksplodira.
Takođe je značajno, prema rečima naše sagovornice, neprekidno apelovati na ulogu medija, jer copycat fenomen nastaje i kao posledica medijskog izveštavanja. Mora se voditi računa o tome da senzacionalističko izveštavanje, pa i imenovanje počinilaca zločina, pravljenje od njih antiheroja, heroja, žrtve ili napaćene duše, može da utiče na određene ličnosti da ih imitiraju, kaže dr Pješčić i pojašnjava:
– Navedeno neće motivisati prosečnog čoveka da izvrši zločin. Ali, kod nekoga ko ima istorijat kriminalnog ponašanja, sklon je nasilju a nalazi se na nekoj vrsti „ivice“, može da dođe do „popuštanja kočnica“ i da bude motivisan da izvrši dela. Ono što je ključ u korektnom izveštavanju jeste poštovanje pravila „3S“: stop spekulaciji i senzacionalizmu.
Glas javnosti/T02S
5 sati