Konjanici bez glave, monahinje i duhovi: Unutar najukletije kuće u Engleskoj
Autor: Glas javnosti
Borlei Rektori u Safolku poznata je kao najukletija kuća u Engleskoj sa pričama o sablastima, uključujući konjanika bez glave, časnu sestru i duha koji je napao jedno dete.
Sablasne priče o najukletijoj kući u Engleskoj govore o sablasnoj monahinji, jezivoj tihoj kočiji i konjima koje predvodi konjanik bez glave, kao i o mrzovoljnom duhu.
Parohijski dom Borlei u Safolku dobio je nadimak nakon brojnih zastrašujućih susreta o kojima se izveštavalo tokom skoro 200 godina, a prvo prijavljeno viđenje na tom terenu bilo je 1819. Imanje je izgrađeno između 1862. i 1863. godine, a velika porodica velečasnog Henrija Dosona Bika je bila gotovo odmah uznemirena zvukom vode koja navire u kući (koja nije imala ni vodovod ni unutrašnje cevi), zvonima koja su zvonila čak i nakon što su žice presečene, udarima i teškim koracima u praznim delovima kuće.
U početku, veliki deo ovoga bio je usredsređen – kao i često u slučajevima duhova – na njihovu mladu ćerku Etel, čija su vrata bila ulubljena zbog udaranja svake noći, i koju je jednom neko ošamario po licu dok je ležala u krevetu. Nova medicinska sestra, Elizabet Bajford, (1886.) u početku je osvetlila navodno ukletu sobu koja joj je dodeljena. Oko dve nedelje kasnije probudila se u ponoć od zvuka koraka ispred njenih vrata i odmah obavestila porodicu.
Porodica Bul nije se lako uplašila. Prvi Henri Bul je zadržao svoje dužnosti do svoje smrti u maju 1892., a odmah ga je nasledio njegov sin Henri Fojster Bul, koji je držao živu glavu sve dok nije umro u junu 1927. Henri Fojster je spolja izgledao kao veseli, energični čovek, koji je voleo da trči između crkve i Rektorata na dane propovedi.
Nije zvučao kao osoba koja voli da zamišlja duhove; a isto je verovatno važilo i za njegovog psa. Ipak, jednog dana u bašti, retriver je počeo da zavija i da se približava nečemu iza voćnjaka. Prateći pogled psa, Bul je video par nogu. Kada se pomerio pokrivač od lišća, videlo se da je telo bez glave.
Telo je prešlo baštu i prošlo kroz zaključanu kapiju. Ovaj mlađi velečasni Bul je takođe video ozloglašenu sablasnu kočiju Borlija, „koju su vukla dva konja i koju je vozio kočijaš bez glave“.
Jednom drugom prilikom Bik je iza sebe čuo kopita i teške točkove na putu. Želeći da pusti vozilo da prođe, čuo je kako projuri, i nije video ništa, iako se „buka postepeno smanjivala i moglo se čuti kako umire u daljini“. Dana 28. jula 1900, mlada Etel i Freda Bul vraćale su se u Rektor sa letnje zabave. Izašavši sa drveća na travnjak, ugledale su „žensku figuru, pognute glave... potpuno odevenu u crno, u odeći monahinje“. Izgledalo je kao da lebdi, a ne da hoda. Nakon što su je neko vreme posmatrale, devojke su shvatile da je duh i silno se uplašile.
Jedna je otrčala po njihovu sestru Elsi, koja je odgovorila: „Kakve gluposti, idem da razgovaram sa tim!“ Zatim je potrčala preko travnjaka, samo da bi se časna sestra okrenula prema njoj nekoliko sekundi pre nego što je nestala u vazduhu. U jesen 1927. putujući stolar Fred Kartrajt video je monahinju četiri puta u dve nedelje. Nije bio lokalac u tom području, nikada nije čuo priče o duhovima Borlija i svaki put je pretpostavljao da je figura živa. Njegove sumnje su se probudile tek pri njegovom četvrtom viđenju, kada je žena neobjašnjivo nestala iz vidokruga.
U jesen 1928, velečasni Gaj Smit i njegova supruga Mejbl preselili su se u Borli. Par nije imao dece. Kada je čistila kuću, Mejbl je otkrila smeđi papirni paket, a kada ga je odmotala, zatekla je malu ljudsku lobanju. Njen muž sahranio je to u porti crkve. Ubrzo nakon toga, sam u kući, Gaj je bio ispred ozloglašene uklete Plave sobe kada je čuo šapat, podižući se i formirajući čujne, molećive reči: „Nemoj, Karlose! Nemoj”.
Koraci su se tako često čuli u župnom dvoru da je jednog dana Gaj Smit iskočio iza zida sa hokejaškom palicom da udari uljeza - samo da bi se našao kako seče vazduh. Zvona su ponovo zazvonila sama od sebe, a sluga, Meri Pirson, dvaput je videla fantomsku kočiju kako prolazi. Tako je u junu 1929., manje od godinu dana nakon što su boravili, Smitovi kontaktirali Dejli Miror. Jedne letnje noći te godine, jedana novinar čekao je duha sa fotografom u šumi iza. U krugu „najukletije kuće u Engleskoj“, nisu videli sablasnu časnu sestru ili duha, niti sablasno tihu kočiju i konje o kojima su drugi izveštavali, ali špijunirali su svetlo u Rektoratu.
Kada je neko ušao unutra da istraži, nije se videlo svetlo. Ipak, napolju, novinar i fotograf su to i dalje mogli da vide. Psihološki istraživač Hari Prajs 11. juna 1929. pročitao je prva dva novinareva izveštaja o Borliju i za nekoliko sati je počela najpoznatija era ukletoj istoriji Rektorata.
Glas javnosti
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
