KAKO SU GRČKI GUSARI POSTALI RUSKI ADMIRALI: Sve je počelo Orlovom pobunom!
Autor: Glas javnosti
Povodom 200 godina od početka grčke revolucije 2. jula u Atini svečano je otvoren program Godine unakrsne istorije Rusije i Grčke. Značajan deo događaja — preko sto četrdeset — biće posvećen ulozi Rusije u nacionalno-oslobodilačkoj borbi grčkog naroda.
Jedan od prvih događaja je izložba „Gusari Sredozemnog mora“, koju su pripremili Institut za slavistiku Ruske akademije nauka i organizacija „Podvodno arheološko društvo“. Virtuelna izložba govori o tome kako su se grčki mornari borili u Rusko-turskom ratu 1768-1774. na strani Rusije. Ovo iskustvo je kasnije pomoglo Grcima da počnu borbu za nezavisnost od Osmanskog carstva. Grčki narod se 1821. pobunio protiv Turaka i devet godina se borio za nezavisnost. Za pobedu Grčke bila je potrebna jaka flota, ali kako je zemlja, pretvorena u tursku provinciju još u 15. veku, mogla posedovati ratne brodove? Otprilike pola veka pre ovih događaja izbio je još jedan sukob između Ruskog i Osmanskog carstva. Turska je želela da eliminiše ruski uticaj u Državnoj zajednici Poljske i Litvanije i pripoji ukrajinsku Voliniju i Podolje, dok je Rusija nameravala da dobije izlaz na Crno more. Krajem 1768. miljenik Katarine Druge, Grigorij Orlov, predložio je carici da pošalje ruske brodove u Egejsko more sa posebnom misijom – da pomogne hrišćanskim narodima u ustanku protiv Turaka. U julu 1769. odred brodova pod komandom grofa Alekseja Orlova (brata Grigorija) uputila se ka Sredozemnom moru, i započela takozvanu Prvu morejsku ekspediciju.
Ustanak koji su Grci podigli 1770. godine na poluostrvu Peloponez u istoriji je poznat kao Orlova pobuna.
Da bi uspostavila kontrolu u Egejskom moru Rusiji je trebala jedna velika pobeda. Uoči bitke na Česmi bilo je očigledno da je ruska eskadrila slabija od turske. Međutim očekivanja Orlova su se opravdala: u leto 1770. u Grčkoj je izbio ustanak. Grci su dezertirali, prešli na stranu ruskih mornara i popunili rusku eskadrilu svojim trgovačkim brodovima.
Pre 251 godinu, 5. jula 1770, eskadrile su se sukobile kraj ostrva Hios. Obe strane su izgubile po jedan brod, ali Rusi su uspeli da nateraju Turke na povlačenje u zaliv. Sutradan turski brodovi su se našli pod jakom vatrom, a u zaliv su uplovila četiri broda natovarena eksplozivom. Uprkos tome što je samo jedan dostigao cilj, njegova vatrena snaga je bila dovoljna da zapali sve turske brodove. Do jutra 7. jula bitka je bila završena. Ovaj datum je ušao u istoriju kao jedan od Dana ruske vojne slave.
NE PROPUSTITE
U ovoj bici Turska je izgubila oko 11 hiljada ljudi i 15 brodova od kojih je jedan zaplenjen, dok je sa ruske strane poginulo ne više od 20 mornara.
Bojni brod je najveći brod u floti. Kretao se srednjom brzinom i nije bio sposoban na brze manevre, ali mogao je biti naoružan i sa 80 jakih topova. Imao je posadu do 700 ljudi. Fregate su univerzalni brodovi velike brzine srednje mogućnosti za manevre. NJihova posada sastojala se od 50 do 300 ljudi, i bili su naoružani sa najviše 36 topova. Koristili su ih i ruski i grčki mornari. Šebek je brzi mali ratni jedrenjak koji je mogao da ponese i 24 topa, a koristili su ih grčki gusari. Posle ove bitke Rusko carstvo je steklo kontrolu nad Egejskim morem. Grof Orlov je nameravao da spreči tursku trgovinu i blokira isporuku namirnica u Carigrad. Međutim, za sprovođenje ovih planova bilo mu je potrebno više brodova. U pomoć su priskočili grčki mornari i gusari, dobivši dozvolu da zaplenjuju strane brodove. Prva grčka fregata koja se pridružila ruskoj floti bio je brod „Sveti Nikola“. Učestvovao je u mnogim bitkama, a na kraju ratnih dejstava 1775. godine poslat je u Rusiju, gde je postao jedan od prvih brodova Crnomorske flote Ruske imperije. „Sveti Nikola“ je učestvovao i u narednom ratu sa Turskom, a 1788. godine u bici kod tvrđave Očakov zarobio je turski brod sa 64 topa.
Posle poraza na Česmi i kasnijih morskih okršaja Turci su ostali bez brodova u Egejskom moru, ali su zadržali prisustvo u Mramornom moru, na Jadranu i pored obala Tunisa. U oktobru 1772. godine, Osmanlije su odlučile da ujedine ove eskadrile i povrate grčka ostrva. Aleksej Orlov je poslao grčke gusare u različite delove Egejskog mora sa ciljem da spreče turske brodove da se ujedine. Osmanska eskadrila od 9 fregata i 16 šebeka pojavila se u Patraskom zalivu, dok su dva ruska broda – „Česma“ i „Grof Orlov“ priskočila u pomoć grčkim gusarima.
Osmanlije su imale gotovo tri puta više topova: 630 prema 224. Ali i pored toga turska eskadrila se našla na udaru, nasukana je i spaljena. Uništeno je 19 brodova, izvuklo se samo šest šebeka, dok su Rusi izgubili samo jednog oficira.
Posle ove bitke Turci nisu ni pokušali da napadnu ruske i grčke ratne brodove sve do kraja rata.
U oktobru iste 1772. godine, Grk Panajotis Alekijanos, koji je komandovao gusarskom fregatom „Sveti Pavle“, uplovio je u deltu Nila i napao turske ratne brodove u luci Damijeta. U međuvremenu, drugi grčki gusar, kapetan Palamidis, zaplenio je sve trgovačke brodove u istoj luci. Nedaleko od luke zarobili su još jedan brod na kojem su našli turske oficire i njihovog zapovednika Selim bega. Grof Orlov je bio toliko zadovoljan ovom pobedom da je gusarima dao svoj deo trofeja. Uzeo je samo turske zastave koje je odmah poslao Katarini Drugoj u Sankt Peterburg. Na kraju rata Panajotis se zajedno sa bratom preselio u Rusiju, gde su služili u ruskoj floti i postali admirali.
Pobedonosni za Rusiju rat završen je 21. jula 1774. potpisivanjem mirovnog sporazuma. Prema njegovim uslovima, ruski trgovački brodovi dobili su u turskim vodama — a to nije samo Crno, već i Sredozemno more — iste privilegije kao i Francuzi i Britanci. U stvari, dobili su pravo da trguju sa celim svetom.
Rusi su imali robu ali ne i dovoljno mornara, i tu su pomogli Grci. Počeli su da dobijaju carske patente i mogli su da plove pod trgovačkom zastavom Ruskog carstva (pod uslovom da su polovinu posade činili ruski mornari).
Zahvaljujući tome, broj grčke flote se višestruko povećao. Lokalni trgovci su mogli da isporučuju svoju robu sve do Amerike pa su se tako i obogatili. A grčki gusari, braneći svoje brodove od alžirskih, tuniskih i marokanskih gusara, stekli su dragoceno borbeno iskustvo koje im je pomoglo tokom ustanka 1821. godine.
Na kraju Prve morejske ekspedicije Katarina Druga je dobila ideju da povrati Vizantijsko carstvo (takozvani „Grčki projekat“). Unuk carice Konstantin bi zauzeo presto, a u čast osnivača Konstantinopolja je i dobio ime. Iako ti planovi ruske imperatorke nisu ostvareni, Grci su nastavili da se bore za slobodu i 1832. konačno stekli nezavisnost. I danas se Grci sećaju da je Rusija dala ključni doprinos nezavisnosti Grčke. Recimo, u junu je grčka predsednica Katerina Sakelaropulu ovako komentarisala te događaje: „Grčka u potpunosti priznaje i poštuje odlučujuću ulogu koju je Rusija imala u stvaranju nezavisne grčke države u 19. veku. Prvi vladar nove Grčke bio je Joanis Kapodistrijas, jedan od najvažnijih političara te epohe i ministar spoljnih poslova [ruskog] imperatora. Bio je jedan od najvažnijih političara naše zemlje“.
(Glas javnosti/Balkanist.rs)
SKINI APLIKACIJU
.png)
