KAKO JE JEDAN CRNOGORAC PRESUDIO ČOVEKU I POKRENUO LEGENDU: Pukovnik Andrija Selić učestvovao je u lovu na Če Gevaru (FOTO/VIDEO)

Tog 8. oktobra 1967. godine kod sela La Igera, nakon kratkog i slučajnog okršaja vatrenim oružjem, bolivijska vojska je iz zasjede uhvatila Čea i jednog njegovog saborca.

Malo poznato, bar u našoj zemlji, da je jedan od ključnih ljudi u akciji hvatanja najpoznatijeg svetskog revolucionara, bio poreklom Crnogorac. Andrija Selić na španskom Andres Selich jedan je od ljudi koji su rukovodili operacijom hvatanja Ernesta Če Gevare. Bio je potomak našeg iseljenika iz Morače, Božidara Selića. Bio je uzorni pukovnik bolivijske vojske, visoko školovan i obrazovan čovjek, častan vojnik.

Na čuvenoj slici gdje je izloženo tijelo Ernesta Če Gevare nakon njegovog ubistva, Selić je čovjek u pukovničkoj uniformi sa brkovima koji stoji znad Če Gevarinog odra.

U lovu na Če Gevaru bila je angažovana specijalna trupa iz sastava osme divizije bolivijske armije. Tom trupom je komandovao pukovnik Hoakin Zenteno Anaja. Komandant specijalnog bataljona „zelenih beretki“ bio je pukovnik Andrija Selić, koji je rukovodio operacijom na samom terenu. Ukupno je bilo angažovano više od hiljadu vojnika. U borbama koje su uslijedile učestvovali su i američki stručnjaci za borbu protiv gerile.

Inače, 8. oktobra 1967. godine Če Gevara je bio ranjen u nogu i nije mogao da se brani. U čekanju da dođu nadležni nadređeni, prebačen je u obližnju seosku školu. Tu je prvi stigao pukovnik Andrija Selić koji je prvi i ispitivao Čea nakon hvatanja i kasnije učestvovao u sahranjivanju njegovih ostataka. Sutradan ujutro stigao je i Feliks Rodrigez, agent CIA kubanskog porijekla, tada pod pseudonimom Feliks Ramos Medina. On je svojim pretpostavljenima u Vašingtonu odmah javio o hvatanju Če Gevare, potvrđujući do tada nezvanične novosti.

Nakon tog slučaja, Andrija - Andreas Selich, je zauzimao značajna vojna i politička mjesta u Boliviji: bio je ministar unutrašnjih poslova, ministar vojske i jedan od najuticajnijih ljudi u zemlji sve do tragične smrti početkom sedamdesetih. Ekstremni levičari su se svetili svima koji su imali bilo kakvu dodirnu tačku sa hvatanjem ili likvidacijom Ernesta Če Gevare.

Kao je ostalo zapisano ubistvo pukovnika Selića, prema nekim verzijama, kreirali su uticajni krugovi u Boliviji kako bi bio sklonjen kao opasnost po neke političke elite zbog svog uticaja u vojsci, autoriteta, ali i popularnosti. U trenutku kada je ubijen više nije zauzimao važne državne funkcije u Boliviji i bio je poslat u diplomatsku službu u Paragvaju. Ubijen je kao ambasador Bolivije u Paragvaju. Mnogo je verzija i kontroverzi Selićeve smrti. Ovo je jedan od onih istorijskih slučajeva kada je zaista teško naći pravu istinu. Svako ima svoju verziju prilagođenu ideologiji, interesima i uvjerenjima, i veoma je teško znati koja je prava. Izvjesno je da su u sve bili umiješani prsti poznatih obavještajnih službi tog vremena i vjerovatno mnogi detalji će još zadugo ostati tajna

Nakon njegove smrti, Selićeva porodica prolazila je pravu golgotu. Njegova supruga sa četiri kćerke otišla je u egzil. Danas su članovi te porodice rasuti po skoro svim kontinentima.
Andrija Selić (kasnije Andreas Selich), Crnogorac iz Rovaca sin je Božidara Selića, koji se dvadesetih godina 20. veka doselio u Argentinu. Bio angažovan kao redovni vojnik na toj teritoriji i učestvovao je u hapšenju čuvenog revolucionara koji se zatekao na tom prostoru. Uhapšen je, mučen i likvidiran 1973. godine u vili novog ministra unutrašnjih poslova Alfreda Arsea Kaprija

Porodica Božidara Selića, iseljenika iz Morače, koji se 1920. godine doselio u Argentinu i potom preselio u Boliviju. U Argentinu došao kod Pavla Popovića, inženjera koji je držao građevinsku firmu i koji je stalno zapošljavao Crnogorce, a zatim je otišao na studije u Vest Point.

Zvanična priča je da je u operaciji hvatanja Ernesta Če Gevare učestvovalo nekoliko hiljada vojnika, a da je Andrija Selić lično učestvovao u ispitivanju ranjenog Čea u lokalnoj školi. Pukovnik Selić je bio prisutan i tokom Čeove sahrane, a vest o ubistvu revolucionara prvo je stigla u Vašington.

Gevaru su ubili specijalci CIA, koje je najverovatnije u bespuće Bolivije poslao svemoćni Edgar Huver sledeći ideje senatora Džozefa Makartija, koji je u SAD, pa i šire, poveo rat protiv komunizma. Huver je verovao da je američka čizma likvidacijom Gevare definitivno slomila kičmu komunizmu izvan SSSR-a.

Kontroverzni Argentinac čiji lik na majicama, sa sve tompusom, danas nose od Njujorka do Tokija, ostavio je iza sebe toliko građe da je zbunio i istoričare, koji ne znaju koju ulogu da mu dodele u enciklopedijama. Kod većine ljudi prva asocijacija na ime Če Gevare je revolucija, ali on je i više od toga: simbol, brend, ideja.

Fudbalski heroj Maradona ponosno pokazuje tetovažu Čea na desnoj ruci. Majice sa Gevarinim likom nose ne samo mladi već i svi oni koji hoće da pokažu da bunt u njima još nije ugašen. U filmu Slobodana Šijana “Kako sam sistematski uništen od idiota” glavni junak, Babi Papuška, koga maestralno igra Danilo Bata Stojković, inspirisan je poznatim revolucionarom.

Kontroverznu ikona 20.veka i Nelson Mandela je smatrao “inspiracijom za svakog čoveka koji voli slobodu”. Žan-Pol Sartr ga je opisao kao “čoveka koji je živeo svoje reči, govorio svoja dela”.

– Mogao bih pisati hiljadu godina na milion strana o Če Gevari – govorio je kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes.

Časopis “Tajm” proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka, a čuvenu fotografiju Gevare, koju je načinio Alberto “Korda” Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je “najpoznatijom fotografijom na svetu” i simbolom dvadesetog veka.

Misterija Gevara

Uprkos svemu ostao je kontroverzna ličnost, a neretko se mogu pronaći napisi u kojima se, osim kao komunistički agitator, Gevara etiketira i kao “mašina za ubijanje”.

Ernesto Rafael Gevara de la Serna, poznatiji kao Če Gevara ili samo Če (14. jun 1928 Buenos Ajres – 9. oktobar 1967 La Igera, Bolivija) bio je marksistički revolucionar, kubanski gerilski vođa i teoretičar, lekar, diplomata i pisac. Predstavljao je jednu od ključnih ličnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (1956-1959), kao član Pokreta „26. jul”.

Rođen u dobrostojećoj porodici špansko-irskog porekla, Ernesto je bio najstariji od petoro dece.

Dve godine posle rođenja ustanovljeno je da boluje od astme; lečenje nije pomoglo, te su roditelji odlučili da se iz vlažnog Buenos Ajresa presele u Kordobu.

Sve vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, takozvani „Dnevnik motocikliste” koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju Njujork tajmsa, a 2004. godine pretočen je i na filmsko platno.

Uprkos tome istakao se kao sportista, plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi, a njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije kako je Ernesto imao čudnu tendenciju da šokira ljude. U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine. Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić “delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu”.

Ostavivši fakultet da čeka, Ernesto se iz Buenos Ajresa vratio u Kordobu, odakle je sa starim drugom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su svojim starim motociklom, marke „Norton 500″, kojem su dali nadimak “La Poderosa” – moćna.

Putovali su preko Argentine do Čilea, a odatle pacifičkom obalom. Kada se motor pokvario nastavili su put ka severu, koristeći autobus, auto-stop, morske puteve ili idući peške. U Peru su posetili Maču Pikču, radili u rudniku, prali posuđe, istovarali robu sa brodova i radili druge fizičke poslove, a 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam.

Razgovori sa Peskeom, kako je Gevara kasnije sam govorio, bili su veoma važni za promenu njegovog stava prema životu i društvu. Odlaze u Kolumbiju, a zatim u Venecuelu i Karakas. Tu je Granado, koji je imao ranija iskustva sa tropskim bolestima, ostao da radi, a Ernesto je nastavio ka severu.

Sve vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, takozvani „Dnevnik motocikliste” koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju Njujork tajmsa, a 2004. godine pretočen je i na filmsko platno.

 Kako je Ernesto postao “Če”

Gevara je kasnije pričao kako je putujući kroz Latinsku Ameriku doživeo “bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima”, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca” i “zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja”, koje vodi ka tome da otac “prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu”

Revolucija nije jabuka koja pada sa drveta kada je zrela. Moraš da je primoraš da padne…

Kasnije je govorio da ga je baš ovo iskustvo navelo na zaključak da, ako želi da pomogne ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o političkoj areni oružane borbe.

– Prva obaveza revolucionara jeste da bude obrazovan, smatrao je Gevara.

Zato se vratio u Buenos Ajres, a studije završio 11. aprila 1953. godine. Odmah potom, Ernesto je roditeljima objavio da ponovo kreće na put – kroz zemlje Latinske Amerike. Krenuo je 7. jula 1953, sa svojim drugom Karlosom Galikom Fererom. Stigavši u Boliviju, u La Paz, upoznao je  Alberta Rohoa, po profesiji advokata, a po političkim stavovima levičara koji je iz Argentine pobegao zbog političkog progona.

– Okrutne vođe bivaju smenjene samo da bi se pojavile nove vođe koje će postati okrutne, reči su Ernesta Gevare iz tog perioda

Početkom 1955. godine radio je kao doktor u bolnici u Meksiku. Tu je u junu iste godine upoznao Kubanca Raula Kastra, koji će ga kasnije upoznati sa starijim bratom Fidelom Kastrom. Već posle par dana druženja sa Kastrom, Gevara je zaključio da je upravo kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u Pokret „26. jul”. U ovom periodu, Gevara je dobio i svoj čuveni nadimak “Če”.

– Revolucija nije jabuka koja pada sa drveta kada je zrela. Moraš da je primoraš da padne, govorio je Gevara.

Slede čuveni događaji na Kubi o kojima se manje-više sve zna. Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije, putujući po svetu kao diplomata Kube.

– Iznad svega, budi u stanju da duboko osećaš nepravdu počinjenu bilo gde i prema bilo kome na svetu – govorio je Gevara.

Kastru - oproštajno pismo

U govoru održanom u decembru 1964. u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku, Če Gevara je kao zvanični predstavnik Kube objasnio svoju viziju Latinske Amerike kao „porodice od 200 miliona ljudi koje muče iste muke”.

 – Stranice ovog dela istorije pisaće gladne indijanske mase, seljaci bez zemlje, iskorišćavani radnici i napredne mase. U ovim trenucima anonimne mase počeće da pišu sopstvenu istoriju sopstvenom krvlju i ponovo će steći ona prava kojima se svi smeju već 500 godina. Talas gneva očistiće Latinsku Ameriku i radničke mase, koje okreću točak istorije, prvi put će se probuditi iz surovog sna u koji su gurnuti– poručio je sa govornice.

Če je napustio Kubu oktobra 1965, objasnivši u oproštajnom pismu Kastru da su njegove “skromne mogućnosti” potrebne drugim delovima sveta.

„Ja mogu da učinim ono što je tebi uskraćeno zbog odgovornosti koju imaš pred Kubom…Na novim bojištima nosiću u sebi osećanje da vršim najsvetiju od svih dužnosti: Boriti se protiv imperijalizma svugde gde on postoji. Oslobađam Kubu svake odgovornosti, osim one koja proizilazi iz njenog primera”, napisao je svom prijatelju.

Bolivija - poslednja stanica

Zatim se lično angažovao u pokretima za oslobođenje od diktatorskih režima putem gerilske borbe, najpre u Kongu, za vreme vladavine diktatora Moiza Čombea.

– Možda ću zvučati smešno, ali pravi revolucionar je vođen velikom ljubavlju. Ne mogu da zamislim revolucionara koji nije vođen tim osećanjem- govorio je Če.

Poslednja stanica na Čeovom životnom putu bila je Bolivija, gde je stigao 6. novembra 1966, sa željom da podigne revoluciju. U ustaničkoj bazi sačekala ga je grupa kubanskih gerilaca, dok je oko dva meseca kasnije tu stigao i Mario Monhe, generalni sekretar Komunističke partije Bolivije. Dogovor o saradnji nije postignut, a Čeu je ostalo da se bori bez podrške bolivijskih komunista.

Ubrzo potom, vlada Bolivije i Vašington su saznali za njegovo prisustvo u Boliviji i počeo je lov na njega, koji je obuhvatao oko 1.500 ljudi, što pripadnika bolivijskog režima generala Barijentosa, što operativaca CIA. U narednim mesecima je usledio niz oružanih sukoba između Čeove gerile i vladinih trupa.

 – Znam da ste došli da me ubijete. Pucajte, kukavice. Ubićete samo čoveka – poslednje su reči El Komandantea.

Od Gevare je oduzet njegov dnevnik koji je vodio u Boliviji; sastojao se od oko 30.000 reči, na španskom jeziku, ručno pisan, i sadržao kolekciju njegove poezije, kratku priču o „mladoj komunističkoj gerili koja uči kako da prevaziđe strah”. Dnevnik je sadržao opise gerilskih akcija u Boliviji. Prvi zapis je načinjen 7. novembra 1966, nedugo nakon svog prvog dolaska u Boliviju, a poslednji 7. oktobra 1967, dan pre nego što je uhvaćen.

U poslednjim danima života, Gevara je sve više obolevao. Dobijao je napade astme, i neke od poslednjih akcija gerile izvedene su sa ciljem nabavke lekova.

Nakon Čeove smrti vodeći svetski listovi ponudili su 125.000 američkih dolara za autorsko pravo za objavljivanje njegovog dnevnika. Dana 1. jula 1968. dnevnik je objavljen na Kubi i distribuiran besplatno.

Gevarino telo je sahranjeno u neobeleženom grobu, a šake su mu odsečene, stavljene u formaldehid, pa poslate u Buenos Ajres radi identifikacije preko otisaka prstiju

Zanimljivo je da su agenti CIA fotografisali telo ubijenog revolucionara sa otvorenim očima, ne bi li ga na neki način “ponizili”. Te fotografije su obišle svet izazvavši neočekivane reakcije: neki su ih tumačili kao dokaz da je El Komadante živ, dok su ga drugi poklonički poredili sa Hristom.

Gevarino telo je sahranjeno u neobeleženom grobu, a šake su mu odsečene, stavljene u formaldehid, pa poslate u Buenos Ajres radi identifikacije putem otisaka prstiju.

Krajem 1995. godine, penzionisani bolivijski general Mario Vargas ispričao je Džonu Liju Andersonu, autoru knjige “Če Gevara: Revolucionarni život“, da je Gevara sahranjen kod stare aerodromske piste u Valje Grandeu.

Međunarodni tim istraživača je kopao na toj lokaciji preko godinu dana, da bi 1997. godine našao ostatke sedam tela u dve masovne grobnice, uključujući jedno bez šaka. Pronađeni ostaci za koje se smatra da su Čeovi, sahranjeni su uz vojne počasti u posebno izgrađenom mauzoleju u kubanskom gradu Santa Klara, gde je Če svojevremeno vodio svoje trupe u kubanskoj revoluciji.

Čeov lik i danas, nekoliko decenija posle smrti, predstavlja simbol otpora imperijalizmu i planetarne revolucije do koje, na njegovu žalost, nikada nije došlo. Njegov lik na majici, kačketu ili posteru može se videti na svim kontinentima, pa i u državama protiv čije se hegemonije borio. U Boliviji, naročito u oblasti u kojoj je ubijen, Gevara ima status sveca, dok se na Kubi tretira kao narodni heroj.

Sa druge strane, neki drugi ga zbog surovosti u provođenju revolucije na tom karipskom ostrvu nazivaju svirepim ubicom i promoterom propale ideologije, dok pojedini istoričari tvrde da je njegova uloga u rušenju diktatora Batiste previše bajkovito prikazana.

– Mnogi će za mene reći da sam avanturista. I jesam, ali druge vrste – jedan od onih koji rizikuju svoj život da bi dokazao svoje istine, kazivao je Če.

Prema rečima Mladena Arnautovića, autora knjige “Kuba, crveni vulkan Kariba” Če je i izvan Latinske Amerike postao mit koji je u upotrebi i dan danas.

– Jedan je od najuzbudljivijih simbola našeg vremena. Neposredno nakon što je u Gvatemali stigao da vidi poraz revolucije, na Kubi je postao saučesnik u njenoj pobedi, naveo je Arnautović.

Čea Gevari je posvećena, uz “Internacionalu” možda i najpopularnija revolucionarna pesma svih vremena, “Hasta siempre”, koju su pevali i pevaju neki od najvećih svetskih izvođača.

Italijanski pisac i TV autor Đani Mina je pristao da proda Robertu Redfordu, jednom od izvšnih producenata projekta, filmska prava na Čeove dnevnike o mladalačkom putovanju po Južnoj Americi 1952. godine, jedino pod uslovom da prisustvuje snimanju filma “Dnevnik motocikliste” i snimi sopstveni dokumentarac o tome.

(Glas javnosti/O.S.) 

SKINI APLIKACIJU