DA LI STE ČULI ZA "LJUDE SMRZNUTIH PREDELA"? To su poslednji sibirski Jukagiri
Autor: Glas javnosti
Predanje kaže da je pre dolaska kozaka jukagirski šaman počeo da vrača nad kostima starog šamana i rekao:
„Srešćete nove ljude. Njima kosa raste oko usta, a odelo im je crno. Kada ih sretnete, nemojte se boriti protiv njih. Ima ih mnogo, nećete moći da ih savladate. Vidim jedan kraj gomile ljudi, a drugi kraj se ne vidi. Oni na svojim irvasima ne sede kao mi, nego se podboče rukama i sede na sredini leđa. U ustima drže male palice sa debelim krajem koji se dimi. Dim će biti veoma ukusan…“
Vetar liže Kolimu i zavlači svoj prohladni jezik pod odelo. Svuda su prazne „hruščovke“ (kvadratne zgrade Hruščovljevog perioda). Donji spratovi su im zakovani daskama i furnirom. Skeleti hangara liče na pauke, a lučni kranovi, tj. hiljade tona isprepletanog zarđalog gvožđa, nikada se neće pomeriti s mesta. Među nizovima „hruščovki“ kao da puzi „živa plesan“ od nekoliko stotina nakrivljenih šupa, sklepanih od dasaka i građevinskog otpada. Nikle su 1990-ih, ali su brzo propale, jer se od petnaest hiljada žitelja grada Čerski dvanaest hiljada već preselilo „na kontinent“ [tako žitelji udaljenih regiona RF, pre svega Krajnjeg Severa, zovu centralnu Rusiju – prim.red.]. Luka više ne radi, ne rade ni preduzeća, ostale su samo budžetske institucije: stambeno-komunalni sektor, administracija i škola, a i one samo sebe održavaju. Na konstrukciji jedne „hruščovke“ stoji ogroman natpis: „SLAVA KPSS!“ [Komunističkoj partiji Sovjetskog Saveza – prim.red.]. Čudna pohvala čudnom bogu belaca.
Na obali se tamne brvnare. Ispod njih staro rudničko okno urasta u promrzlo tlo: niska tavanica od dasaka, truli podupirači, zarđale šine nestaju u ledu… Pretpostavljam da su to ostaci logora od koga je i počelo osnivanje grada. Tu su trideset sedme zatvorenici podigli ustanak. Ustanak je ugušen, ovde na obali je streljano pedeset ljudi. Tri deteta se igraju na zarađalom brodu, a u pozadini se plave planine. Onostrana, ćutljiva priroda na obali velike i hladne reke, prenosi Russia Beyond.
Već ovde, u Čerskom, osećam prisustvo duhova. Doleću iz tundre, gledaju sa reke, prolaze između betonskih „hruščovki“. I ćute. Sve dok ne naučiš da ih čuješ.
Vođa roda Zeca
Teško je zamisliti ovdašnja rastojanja: 50 km do oblasnog centra, 3500 km do Jakutska. Teritorija veličine Evrope, potpuno nenastanjena. Obale strme, kao da su bagerom sasečene. Goli slojevi smrznute zemlje liče na obnažene ožiljke. Na njima samo crne šume sa deformisanim drvećem, i tek ponegde ribarska koliba. U daljini se rumene planine, a iza njih hladan, višečasovni zalazak sunca. Unaokolo tundra, tajga, hladne reke i jezera, planinski lanci, ranije nastanjeni samo zverima i retkim porodicama nomadskih lovaca i ribolovaca. A sada više nema skoro nikoga.
Sa mnom je Vođa, Vjačeslav Šadrin, predsednik saveta jukagirskog naroda. Krupan i snebivljiv, nosi naočare. Liči na nekakvo meče ili na Pjera Bezuhova. Petnaest godina je bio direktor škole u jukagirskom selu Neljemnoje, zatim se preselio u Jakutsk. On je nešto poput zaštitnika ljudskih prava ili socijalnog radnika. Vršlja po selima, pomaže ljudima da izvade potrebne dokumente, ili da pošalju dete u bolnicu, ili da iskamče od Ministarstva motorne sanke „Buran“ za meštane.
„Moj deda mi je jednom pregledao glavu“, kaže Vođa. „Ne znam šta je on video na njoj, uglavnom, tada je izrekao sakramentalnu frazu: ‘Neće od njega postati lovac’. Zato su me poslali u grad da učim školu. Ali uvek sam znao da ću se vratiti.“
„Zašto?“
„Zato što sam ja Šadrin, vođa roda Zeca…“
„Ljudi smrznutih predela“
Jukagiri su autohtono stanovništvo Istočnog Sibira. Tu su živeli i pre dolaska Tunguza, još od neolita. Vodili su nomadski život, svaka porodica za sebe, i živeli u jurtama i poluzemunicama, loveći divljač i ribu na obalama reka. Koristili su kameno oruđe sve dok nisu došli Rusi. U njihovoj kulturi sačuvani su najarhaičniji elementi: kult predaka i šamana, prinošenje pasa na žrtvu i ep o Vrani. Kultura kamenog doba sve donedavno je bila živa ovde, na hladnim prostranstvima Istočnog Sibira pokrivenim tajgom. Kada bi umirao jukagirski šaman, telo su mu sekli na komade, meso su sušili i delili kao amajliju, a glavu su nabijali na drveni stub, sve su to oblačili u svečano odelo i postavljali u stanište kao ikonu.
Do dolaska Rusa jukagirska plemena su vekovima bila raštrkana na ogromnoj teritoriji, od Lene do ušća Anadira. Kozaci su doneli dve stvari koje su za njih bile katastrofalne: alkohol i velike boginje. Kod autohtonih žitelja Sibira ne funkcioniše dehidrogenaza alkohola. To je ferment koji razlaže alkohol u krvi. Zato oni odmah postaju pijanice, pošto ne mogu da se otrezne. Alkohol je na njih delovao kao heroin, tako da je votka postala glavna valuta za trgovce krznom. Još gore je to što žitelji Sibira nisu nikada bolovali od infektivnih bolesti i nisu bili imuni na njih. Nisu mogli podneti grip, male boginje, sifilis, gubu… Najgore su bile velike boginje. U 19. veku su epidemije velikih boginja pokosile gotovo celokupno jukagirsko stanovništvo. Pred Revoluciju su bila ostala samo dva jukagirska plemena, koja su živela veoma daleko od civilizacije, u najhladnijim područjima na Zemlji. Oni južniji, iz roda Zeca, lovili su divljač u tajgama u gornjem toku Kolime, a severni, iz rodova Gusana i Alaja skitali su sa irvasima po tundri između Kolime i Indigirke. Evenska reč „jukagir“ ustvari znači „daleki ljudi“ ili „ljudi smrznutih predela“.
Srećom, njihova kultura je detaljno opisana. Na Kolimu su 1880-ih proterani narodovoljci Johelson i Bogoraz (članovi tajne revolucionarne partije „Narodna volja“). Johelson je godinama živeo sa Jukagirima, naučio njihov jezik i zapisao mnoge bajke i pesme. U svojim zapisima on prikazuje krajnje simpatičan narod. Jukagiri nisu znali za ličnu svojinu i novac. Ulovljenu divljač i ribu delili su svima prisutnima. Pored toga, nisu umeli ni da lažu. „Jukagiri su veoma pošteni, svakome veruju, i uvek drže datu reč. Ako iz nekog razloga ne mogu da ispune ono što su preuzeli na sebe (na primer, da naprave čamac), spremni su na svaku kaznu koju odredi naručilac posla, bilo da je Rus ili Jakut. Oni sami ne znaju cenu svoga rada, i zato veruju trgovcu na reč…“ Prirodno je da takav narod nije mogao dugo da opstane uz prisustvo došljaka. Već krajem 19. veka se smatralo da su oni u fazi izumiranja.
Kolimsko
Kolimsko i Andrjuškino su susedna sela, udaljena 240 km jedno od drugog. U oba sela živi otprilike po 800 ljudi. U Andrjuškinu žive Jukagiri i Eveni, a u Kolimskom uglavnom Čukče, ali i tamo ima Jukagira i Evena. Kolimsko je nastalo od jukagirskog nomadskog naselja. Tu su stada divljih irvasa prelazila reku Omolon kada su migrirala na sever, prema okeanu, bežeći od komaraca. Jukagiri su ih napadali prilikom prelaska reke i ubijali koliko god su mogli da bi obezbedili meso za zimu. Sada više nema tih migracija. „Živeo je nekada jedan zlobni nitkov“, kaže legenda. „On je uhvatio živog irvasa, odrao mu kožu i pustio ga. Zaštitnik divljih irvasa, duh po imenu Tolon Moje, bio je uvređen zbog takve bezosećajnosti i odveo je irvase sa Omolona…“
Poslednji sneg je pao desetog juna, a prvi sneg desetog jula. Pola godine traje noć, temperatura je minus 50 stepeni.
„Znate koliko ima komaraca leti?“, kaže Vođa. „Deca se zabavljaju tako što trče kroz oblak komaraca i gledaju kako se pretvaraju u crne siluete.
Kako su ljudi uopšte mogli ovde da se nastane?
Polarna naselja su prilično neugledna. Pre nego što je uspostavljena sovjetska vlast ovdašnji uzgajivači irvasa i lovci nikada nisu živeli u selima, nego su skitali tundrom kao nomadi. Sada žive na obali Kolime u ubogim barakama na sprat. Iz dugih dimnjaka kotlarnice diže se iznad tundre gust pramen crnog dima. Na sve strane su kože irvasa. Jedne se suše, druge kao da su bačene, treće vire iz snega… Kao da nemaju nikakvu vrednost. Neki čovek polako vuče plastične sanke po blatu. U jednom dvorištu stoji kabina aviona sa ostatkom natpisa „OFLOT“. Avion je pao negde u tundri i sada je, u „drugom životu“, postao šupa. Svuda se okupljaju prelepe pametne „lajke“ (severni lovački psi) sa dugom i mekom dlakom. Vođa i ja ulazimo u neudobne „komunalke“ u barakama, tj. u stanove gde živi po nekoliko porodica. Nailazimo na stari izdubljeni kanu. Pravili su ga Jukagiri iz tajge u gornjem toku reke. Ovde svi imaju mnogo lepa imena, preuzeta od starijih generacija ruskog naroda: Pelagija, Akulina, Terentij, Makar, Gavrila…
Najveće iznenađenje su cene. Ovde je sve četiri puta skuplje nego u Moskvi. Jedno mleko i deset jaja koštaju dvesta rubalja (4,4 evra). Sve se doprema avionom, a avionska karta od Jakutska do Čerskog u jednom pravcu košta 30 hiljada rubalja (660 evra). Ovde ljudi i nemaju novac, ali zato mesa i ribe ima na pretek.
„Selo Kolimsko se odlikuje time što ovde nije uništen sovhoz (poljoprivredna zadruga iz sovjetskog vremena)“, objašnjava Vođa. „Jednostavno je preimenovan u zajednicu ‘Turvaurgin’.
Svaka porodica radi za sebe, a uprava, knjigovodstvo i veterinari su zajednički. Jedna polovina stanovnika gaji irvase, a druga lovi ribu. U tom selu je sačuvana i krojačnica. Svi nekako uspevaju da opstanu.
U Andrjuškinu nije tako. Tamo su se podelili na porodična stada i na kraju su svi propali. Upropastile su ih mamutove kosti. Tamo su banditi trgovali tim kostima. Za to područje su bila „zadužena“ dvojica: Vatagin i Golupčikov. Trgovali su zlatom, kostima i ribom. Oni su Andrjuškino uzeli pod svoje, kupili su alat i tehniku i počeli da kopaju na obalama reka. Iz Moskve je dolazio biznismen koji je otkupljivao te kosti. Ljudi su se tada preorijentisali na kosti. Zašto da se cele godine potucaju u krajnje teškim uslovima, kada je umesto dovoljno da pronađu jednu kljovu? A po našim shvatanjima to je tabu. Mamut je žitelj Donjeg Sveta, u koji ne treba zalaziti. U taj svet su silazili samo šamani. Ako otud nešto uzimaš, onda otvaraš put duhovima. Ja sam čovek savremenih shvatanja, ali taj lako stečeni novac stvarno nije doneo sreću nikome od onih koji su vadili kosti. Vatagin je nedavno umro, a Golupčikov je ubijen. Tako je posao obustavljen, a u Andrjuškinu se više ne gaje jeleni. Sada se ispostavilo da oni čak ne mogu da koriste svoj račun u banci, jer su kao osnivači zadruge registrovani nekakvi Vataginovi prijatelji u Jakutsku. Drugo je ovde kod nas, u Kolimskom. Ovde uglavnom žive Čukče, a oni više slušaju starije. Starci su im rekli: „Ne treba kopati kosti“, i oni su poslušali.
Mamut se često sreće u jukagirskim bajkama. Nedavno se ispostavilo da su ti giganti na Medveđim ostrvima izumrli pre nepune 4 hiljade godina, što znači da su ih Jukagiri zaista poznavali…
Pored ulaza stoji pomoćna kućica od dasaka. Oko nje se petljaju ljudi i deca, obeležavaju daske kredom i odvaljuju ih. Udarci čekića odjekuju iznad Kolime.
„Kakva je ovo šupa?“
„Tvoje reči su uvredljive. To je lovački dom, sutra ga teramo u tundru.“
To je Petja Kaurginen, drugi čovek u ovdašnjoj zadruzi. Tu je i radnik Lazar, njegov prijatelj, a treći je Igorjok, Petjin brat, vođa grupe uzgajivača irvasa. Svi su mišićavi kao konji, a lica kao da su im štavljena. Uopšte ne psuju. Petja je najstariji, ima preko četrdeset godina. On je očigledno glavni. Po izrazu lica se vidi da je pametan i iskusan. Deluje pomalo umorno. Kaurgineni su Čukče, a Lazar je Jakut. Višenacionalnost je na ovom području uobičajena pojava. Sovjetska vlast je 1920-ih pokušala da podeli Sibir na sovjete po plemenskoj pripadnosti, ali nije uspela, jer plemena ovde nemaju jasno omeđene teritorije. Po istoj tajgi i tundri skitale su porodice raznih naroda: Jukagira, Čukči, Korjaka i Evena. Svi oni su bili poliglote. Čak i danas svi stariji ljudi znaju po četiri jezika.
Petja i Vođa počinju da proučavaju dokumente „Turvaurgina“. Svaka čast Vođi. On pomaže svima, a ne samo Jukagirima.
Oni se potpuno razlikuju po karakteru. Čukče su žestoki momci. Nemaju baš nikakve sličnosti sa junakom ruskih viceva [u ruskim vicevima Čukče često imaju smešnu ulogu naivnih i glupih ljudi]. Kao da su sa Kavkaza, a ne iz Sibira. Naprasiti su i gordi, vole da budu nezavisni. Čukče su jedino sibirsko pleme koje je pružilo žestok oružani otpor Rusima. U zarobljeništvu su vršili samoubistva. Oni nikada nisu potpisivali nikakve ugovore sa Rusijom, niti su plaćali porez u krznu.
Jukagiri su nešto sasvim drugo. Oni su suptilni, blage naravi. Johelson se našao u čudu kada je shvatio koliko Jukagira pati od „arktičke histerije“, neobične duševne bolesti kod koje dolazi do promene stanja svesti. Iznenadio se i kada je video kako lako oni padaju u trans i u kojoj meri su podložni hipnozi. Mladi kozaci su u šali često hipnotisali Jukagire i terali ih da urade nešto nepristojno. Njihova histerija ponekad je poprimala razmere epidemije: ljudi bi puštali divlje krike, kidali svoju odeću, pokušavali da se bace u reku, bežali u šumu, pentrali se na visoko drvo ariš i danima sedeli na njegovim granama. Možda je ta psihička nestabilnost vezana za hladnoću, glad i nedostatak sunčeve svetlosti, a možda i za drevne slojeve svesti, još iz doba kada je čovek tek učio kako da njome ovlada.
Oni Rusima nisu pružali nikakav otpor…
Izolovani jezik
Kada je 1937. u kolimski logor dospeo mladi lingvista Jurij Krejnovič, on je tu, u Šalamovljevom paklu, sreo Jukagira koji je zaklao zadružnog irvasa, i počeo je da uči njegov jezik. Kada je 17 godina kasnije izašao na slobodu, odbranio je disertaciju na temu jukagirskog jezika i od tada je taj jezik postao veoma popularan u lingvističkim krugovima, jer je izolovan i nema srodnih jezika, što govori o vrlo drevnom poreklu jukagirskog naroda.
Posebno je neobično što su Jukagiri imali svoje pismo. Ono je ideografsko i ne liči ni na azbuku, ni na hijeroglife. Najviše podseća na šare koje učenik crta po klupi kada se zamisli. Te slike su korišćene za pisanje ljubavnih ili lovačkih poruka.
„Dok je bio živ stari Spiridončik, moj rođak, on je to umeo da čita“, kaže Vođa. „Sada više niko ne ume.“
Johelson je često dobijao pisma od jukagirskih devojaka, tako da je pismo dešifrovano i naučnici smatraju da ono pripada kulturnom nasleđu neolita, vezanom za crteže na stenama. Možda je to bio prvi čovekov pokušaj da zabeleži neku informaciju.
Još uvek ima pedesetak staraca koji se sećaju jukagirskog jezika. Mali severni narodi Rusije brzo izumiru još od sredine prošlog veka. Već su izumrli Aleuti, Ajni, Kamasinci, Kereci, Sirenici i Juzi. Na ivici nestanka su Eskimi, Nivhe, Keti, Uljče, Oroci, Oroči, Negidalci, Nanajci, Naukani, Udigejci, Aljutori, Itelmeni, Enke i Jukagiri. Po svemu sudeći, za desetak godina će se u istoj situaciji naći Dolgani, Evenke, Eveni, Hanti, Mansi, Nganasani, Selkupi, Korjaci i Šorci.
Poslednjih godina su pojedini jukagirski starci, ribari i uzgajivači irvasa iz Andrjuškina, Kolimskog i Čerskog nezavisno jedan od drugoga pokušali da spasu jezik svog naroda. Jedan je počeo da drži časove jukagirskog u kolimskoj školi, drugome je to pošlo za rukom u čerskoj školi, treći je otvorio pevačku sekciju, a četvrti na svome terenu pokušava da osnuje dečji kamp. Oni, međutim, ne umeju da predaju, tako da su njihovi časovi deci nejasni i dosadni. Ti bojažljivi i nevešti pokušaji su poslednji trzaji naroda koji umire.
Ime Jukagiri znači „ljudi smrznutih predela“. Pismo Jukagira potiče iz neolita i verovatno spada u najranije pokušaje ljudskih bića da nešto zapišu.
Jedan od njih, stari uzgajivač irvasa Vasilij Nikolajevič, priča: „Iskreno govoreći, ja sam se toga prihvatio zato što mi je pre dvadeset godina u Andrjuškinu jedan starac na samrti rekao
: ‘Vasja, nije valjda ovo kraj? Nije valjda da nas stvarno više neće biti?’.“ Ja mu tad rekoh: ‘Ma nije… Nešto ćemo već preduzeti…’ A sada sam i ja ostario, i mislim: nije valjda stvarno kraj?“
Duhovi Severa
Nad obalom se uzdižu „hruščovke“ u Čerskom, štrče betonske grede kao kakvi idoli, ukočile se crne zmije armature kao indijski ukrasi. Čudno zvuči, ali osećam da ovde sve zavisi od te ćutljive prirode. Od nje zavise čak i najmonstruozniji eksperimenti. Iznenada shvatam da je GULAG možda bio kazna Rusima za upad u ove predele. Duhovima Severa nisu se dopale naše građevine, pa su rekli: „Samo vi gradite…“
Primećujem da se nešto pomera na ledu blizu obale. Grupa ljudi u čukotskoj odeći izvlači na led polarne saonice, kači ih za stare motorne sanke, pričvršćuje kože, bakrače i gvozdenu burad sa benzinom. Iz kola pokrivenih ciradom izviruje starica, izviruju deca… To se porodica Nutendli sprema da ode svom stadu. U mrtvom gradu ta scena izgleda kao nekakav postapokaliptički sajber-pank, kao ljudi koji su nadživeli savremeni svet i izgubili svoju kulturu, ali i dalje skitaju…
Na pesku ispred rudarskog okna nekadašnjeg logora stoji brod iz vremena GULAG-a. Potpuno je zarđao. Duhovi gledaju iz tamnih prozora kabine, igraju se u šarama od rđe. Oni su ga i pojeli.
Šura Burtin – „Ruski reporter“
SKINI APLIKACIJU
