Čudesna priča MOMA KAPORA koja će vas naterati na duboko razmišljanje: Hleb u ĐUBRETU nije dobar prizor. On sluti na ZLO i ZLO dolazi!

Ovaj tekst Moma Kapora će vas naterati da se zamislite. Bilo koji društveni status da imate.

Svako od nas može da pomogne da nečiji život postane makar malo lepši. Ako ovaj tekst u tome uspe, onda je on ispunio svoju svrhu. Prenosimo ga u integralnoj verziji:

“Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

NE PROPUSTITE

Momo Kapor o prijateljstvu: 'Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami'

Devojčica kaže majci: “Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: "Pogledaj još malo…"i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči. Gladni vekovima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. 

Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute."

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU