Mokranjac je pisao ženi iz Nemačke, a evo šta joj je poručio u pismu.
"I danas je tako isto lep dan, kao i svi do sada. Za šetnju i za ćeretanje dušu dalo. Šetam i mislim: zašto da srpsko-umetnički džep nije malo dublji, ili zašto da ja nisam bio malo praktičniji, zašto nisam svoju struku i vreme materijalno iskoristio. Pa se onda kao rešim, da od sada budem praktičniji, da svuda i na svakom koraku gledam samo za svoju korist. Jest, ali drugi nekakav duh u meni, da li zao ili dobar, ko bi to rešio, veli mi: "Ti nećeš to učiniti, jer ti nisi navikao da svoju struku smatraš kao kravu muzaru. Ti ćeš i dalje, kao i do sada raditi zato što osećaš da treba raditi, radićeš, jer misliš da treba da ostaviš za sobom vidnu stazu, kojom si išao, radićeš, jer si ubeđen da svakome narodu, a koliko tek srpskome, valja poslenika, valja dela. Ti ćeš raditi bez obzira na to, da li ti se trud materijalno nagrađuje ili ne. Nagrada za tvoj rad biće onako isto idealna, kao što su i pobude za rad." Eto vidiš, ovako otprilike govori mi taj unutrašnji duh, i ja se srdim na njega, ali mu se opet povinujem. Ja bih hteo lubendinju, a on mi veli da se to ne može postići u srpskome narodu, kod koga je umetnost tek u začetku i gde ima tako malo mecena i publike koja razume"..."Filozofija ovoga života bila bi: uživaj što imaš, a žudi za onim što nemaš. Raduj se a tuži! Veseli se i plači! Smej se i ropći! Ali uvek radi, gledaj napred, a koji put se i osvrni, da vidiš koliko ih je koje si za sobom ostavio".
5 sati