PREŽIVETI ANTARKTIK: Put u nepoznato

Grupa od 31 muškarca istraživala je nepoznatu teritoriju pri dnu Zemljine kugle. Sledi jedna od najstrašnijih priča o ljudskom preživljavanju.

Moson čuje kako cvili pas iza njega. Mora da je to, misli on, jedan od šest haskija koji vuku druge sanke. Ali tada Merc, koji je čitavo jutro na skijama grabio napred kao predvodnik, staje i okreće. Moson vidi njegov uznemiren pogled. Bezoblična ravnica snega i leda pruža se u nedogled, a na njoj se ocrtavaju samo tragovi Mosonovih sanki. Gde su druge sanke?

Moson hita peške nazad duž tragova. Iznenada nailazi na ivicu zjapeće rupe širine 3,5 metara. Sa suprotne strane, do rupe vode tragovi dvoje sanki; sa ove strane samo jednih.

Datum je 14. decembar 1912. godine. Tridesetogodišnjak i već iskusni istraživač, Daglas Moson je vođa Australoazijske antarktičke ekspedicije (AAE), ekipe od 31 člana koja vrši do tada najambicioznije istraživanje ovog južnog kontinenta. Trka do Južnog pola prepuštena je Skotu i Amundsenu. Moson namerava da sazna sve što može o antarktičkoj oblasti dugoj 3.000 kilometara koja je terra incognita i da ostvari najbolje naučne rezultate - iz sfere geologije, meteorologije, magnetizma, biologije, atmosferskih prilika, glaciologije – u istoriji polarnih istraživanja.

Napravivši kolibu na obali zatona koji su nazvali Komonvelt Bej, članovi AAE-a su prezimili na mestu za koje se kasnije ispostavilo da je najvetrovitije na svetu (bar na nivou mora), sa udarima vetra od 320 kilometara na sat. Povremeno je vetar bio toliko jak da je obarao ljude i gurao ih po ledu.



U novembru 1912. godine Mosonova grupa bila je jedna od osam tročlanih grupa na sankama koje su krenule u svim mogućim pravcima. Za svoj tim odabrao je Ksavijea Merca, 29-godišnjeg skijaškog asa iz Švajcarske i 25-godišnjeg Belgrejva Ninisa, vrednog, simpatičnog Engleza, pripadnika britanske pešadije. U nadi da će neistraženu teritoriju spojiti sa visovima Outsove zemlje, koju je samo godinu dana ranije otkrila ekspedicija Roberta Falkona Skota, Moson je bio rešen da napravi najveći prodor u nepoznato.

Ujutro 14. decembra,  posle 35 dana putovanja, tročlana grupa se već udaljila oko 480 kilometara od kolibe. Prešli su preko dva velika glečera i desetina skrivenih pukotina – dubokih procepa u ledu kamufliranih tankim snežnim mostovima. Negde iza podneva Merc podiže svoj skijaški štap kao znak da je ugledao još jednu pukotinu. Moson procenjuje da ta prepreka nije ozbiljna i sankama bez problema klizi preko prirodnog mosta. Kao i uvek,  povikom upozorava Ninisa i dok se osvrće krajičkom oka opaža kako njegov kolega ispravlja svoju dotadašnju putanju da bi krenuo pravo iznad pukotine, a ne dijagonalno.

Sada Moson i Merc učvrćuju klinove na ivici pukotine, kače konopce i naizmenično se nadnose nad ambis. Ono što vide ih zapanjuje. Oko pedeset metara ispod, na jednoj snežnoj zaravni, leži jedan haski i ječi, očigledno slomljene kičme. Još jedan pas, verovatno mrtav, leži pored. Oko njih rasuti pojedini komadi opreme.

Ali ni traga od Ninisa i njegovih sanki.

Tri sata Moson i Merc viču u provaliju, očajnički se nadajući da će začuti nekakav odgovor. Imaju premalo konopaca da bi se spustili niže u procep i potražili svog saputnika. Na kraju se mire sa neminovnošću. Ninis je mrtav. Sa njim su nestali i najvažniji delovi opreme, uključujući ceo šator za tri osobe, šest odličnih pasa, sva hrana za pse i skoro sva hrana za ljude.


BONUS VIDEO: DOKTOR ALEKSANDAR RADOJEVIĆ O ZAGAĐENOSTI KAO TIHOM UBICI   

SKINI APLIKACIJU