CVET ŠKOTSKE: Sloboda kao prkos Englezima
Autor: Glas javnosti
Ne plačem ja baš često, ali... Eto, desilo mi se dok sam ovo pisao.
Priča koja sledi je o temi za koju niste ni znali koliko vam je važna, a iako će vas početak pomalo zbuniti, na kraju ćemo se svi osećati isto. Videćete. Prosto, takva je njena konstrukcija (šta ćete, možda i za ovo postoji "arhitektonska krivica", recimo kao ona kada sam vam pisao o velškom jeziku).
Kao što znate, već malo više od dve decenije sam sportski novinar i nagledao sam se, stvarno, svega i svačega. A i naslušao. Međutim, ovog vikenda mi je pogled zastao na snimku koji se iznenadno pojavio preda mnom dok sam nešto špartao internetom, praveći pauzu u istraživanju za moju novu istorijsku knjigu. A na snimku od desetak sekundi - pljušti kiša, prava provala oblaka, al uprkos tome neke devojke zagrljene stoje i pevaju kao da su iz srednjeg veka došle.
E, sad, "problem" sa tim snimkom je što ga je britanski BBC na Tviteru, baš kada sam ja tu svratio, pustio uz šaljiv (ma, zapravo, pogrdan) komentar (prosto se Englezi pravili Englezi) iako su na snimku bile sportistkinje, i to sa teritorije koju BBC "pokriva" jer je javni servis te države.
A ja baš imam problem kad neko ismeva druge. Naročito kada je reč o ovoj temi.
Zato vas priča odjednom vodi u nešto o čemu bih isto "knjigu mogao da napišem". Vodi vas u davni 14. vek, u jednu nestvarnu junsku bitku. Ne, nije ovo priča o Kosovskom boju. Ali... sledi nešto što će vas, imam blagi osećaj, ganuti kao da jeste.
Tog juna 1314. sa jedne strane bojnog polja bio je "ponosni Edvard" (drugi), engleski kralj, koji je rešio da pod svoju petu stavi Škote jednom za svagda. Poveo je baš ozbiljnu vojsku na taj zadatak. Pa, samo teških oklopnih konjanika je bilo preko 2.500 (Škoti nisu imali nijednog jedinog takvog konjanika), bilo je sa "ponosnim" i čak 15 hiljada Engleza-pešadinaca, i tri hiljade strelaca sa onim velikim lukovima, kakvim nije bilo ravnih u Evropi...
A Škoti?
Oni su imali četiri puta manje vojnika, maltene sve pešadija.
Ali su imali i jednu želju.
Slobodu.
Sada ćemo da preskočimo i raspored zamki pripremljenih za protivničku konjicu, i 2.000 godina staru taktiku koju je, mrtav-ladan, Robert Brus spremio za nadolazeće Engleze, preksočićemo i nestvarnu disciplinu škotskih malih "divizija". Prosto, ovaj deo priče ćemo da zaključimo rečima da su Englezi posle (potpuno netipičnog za srednji vek) dvodnevnog boja - "podvili rep" kao nikada pre i vratili se odakle su došli, ne znajući šta ih je snašlo u toj bitki kod Benokberna.
Ali, taj najteži poraz koji su Englezi u celoj svoj istoriji doživeli u ratovima protiv Škota - počeo je da biva zatrpavan u škotskom sećanju zahvaljujući engleskoj čizmi koja je u potonjim vekovima prilično čvrsto stala za vrat severnih suseda. Zapravo, više se o tome maltene i nije javno pričalo. A kad se nešto prećutkuje, onda vremenom i nestaje...
I, tu u priču (baš na ovaj dan na koji, eto, godinama već volim da pišem neke lepe priče) ulazi jedan momak. Zvao se Roj Vilijamson. Kao dečkić, sin advokata i pijanistkinje, bio je izbačen iz muzičke škole jer se pravio da zna da čita note, a zapravo je frulu svirao na sluh. Ali, udaljiti nekog od onog što voli samo zato što se ne ponaša kako to od njega drugi očekuju - ne znači da tu ljubav prestaje. Kao što nikad nije prestajala ni njegova ljubav prema rodnoj Škotskoj.
Jednom je, kada je porastao tu, u svom a škotskom Edinburgu, napravio muzičku grupu (iako je bio izbačen iz muzičke škole, prava je ta njegova ljubav ka muzici bila. Prava, stvarno; Zapravo ... večna. A ako nije večna - onda i nije ljubav, zar ne?). Iz te vrlo male grupe su neki odlazili, drugi u nju dolazili, pa su posle nekoliko godina samo Roj Vilijamson i njegov drugar Roni Braun ostali. I rešili da tako, kao duet, nastupaju, čuvajući stari škotski zvuk.
Šezdesetih godina 20. veka Roj je napisao reči pesme, a zajedno su potom komponovali melodiju. Naziv pesme bio je kao što glasi i njen prvi stih - "Cvet Škotske". Nije to bila neka botaničarska pesma, iako govori i o brdima (hills) i velikoj škotskoj dolini (Glen), već je to jedna vrlo kratka priča u svega osam stihova o cvetu škotske mladosti koji je učestvovao u bitki kod Benokberna šest i po vekova pre nego što je pesma nastala.
Melodija nije bila pretenciozna. Nisu bile pretenciozne ni reči. Prosto, tih osam stihova bili su odraz duha. Odraz kućnog vaspitanja, koje se, kao takvo, "nezavisno od čizme", prenosilo s kolena na koleno. A od britanskih vlasti uglavnom je gurano pod tepih. Nekad i zabranjivano, ali uglavnom su te zabrane izvođene "u belim rukavicama". Otprilike onako kao što u Americi sportski timovi ne mogu da se zovu "sijuksi", "komanči", "apači" zbog perfidnog pravila "Znate, time bismo uvredili domoroce". Zamislite. E, tako nekako je i decenijama, ma - vekovima, san o škotskoj slobodi bio tretiran od strane "čizmaša", ali, Roj i njegov drugar Roni Braun su pesmu izvodili kad god bi seli ili stali da zapevaju koju. Roj Vilijamson je, međutim, već kao 54-godišnjak preminuo, i - vreme je potom prolazilo... Nedelje, meseci, godine, sad već i decenije. Englezi su se ponadali da će ta njihova pesma, prosto, nestati. Utihnuti, kao i sećanje na ono na šta pesma, "Cvet Škotske", podseća. Takav je, prosto bio plan: da se isključivo zacari stanje navike na potčinjenost, a da nestane svest o istinskoj slobodi.
I, tu priča postaje prilično zanimljiva.
Škotska, kao što znate, nema himnu. Ne sme ni da je ima, jer je ona samo deo jedne veće države.
Al, ima tu jedna zanimljivost. Verovatno ste primetili da u pojedinim sportovima postoje i reprezentacije zemalja koje nisu nezavisne. Kako i zašto postoje? Pa, eto, zato što su se te reprezentacije nadmetale u tim sportovima pre ostatka planete. Tako sad fudbal i igraju Škotska, Vels, Severna Irska, iako su oni samo deo veće, britanske države - ali, igraju jer su kao takvi, Škoti, Velšani, Irci, igrali fudbal pre nego što je FIFA, kao svetska fudbalska organizacija, nastala. Tako je i u ragbiju, recimo. No, te ekipe himnu ne mogu da imaju jer, eto... nisu iz nezavisnih država.
U ovu priču sad ulazi - baš onaj cvet Škotske.
(Zbog njega sam opet vežbao da prevodim i titlujem vam snimak, da bi vam ovaj dan postao lepši, koliko god se Englezi trudili da ismeju nešto veličanstveno. Čeka vas taj snimak ispod ovih ispisanih redova, samo pričekajte koji tren, da vidite prvo zašto je on važan)
Naime, Škoti (i ostali pomenuti) imaju pravo da pred svoje reprezentativne sportske mečeve intoniraju neku "svečanu pesmu", koja, eto, nije himna - jer himnu, jelte, stvarno ne smeju da imaju. I, kad su se Škoti počeškali po glavi, razmišljajući šta da odaberu, nije im izbor pao ne neke od čudesnih pesama koje su proslavile gajde (npr. nema ko ne zna melodiju "Scotland the brave", ali kada je ljudi čuju - ne znaju mnogi kako se ona zove), nego je izbor pao na ovo što sledi pred vama.
A pred vama je moj skromni rad na montaži u kućnim uslovima. U pitanju su tri vrlo, vrlo kratka, objedinjena snimka: najpre onaj koji je BBC pogrdno opisao kao "Shower of Scotland" (tuširanje, pljusak), a na kome se vide devojke koje igraju ragbi za Škotsku. Vide se kako stoje na pravoj provali oblaka. Stoje u dresovima, ne pada im na pamet da se sklone, jer treba meč da im počne. I ne pada im na pamet da ćute, jer su, poput Roja i Ronija rešile da prkose zaboravu. Posle tih desetak sekundi sam vam stavio snimak kada je stari, tada 70-godišnji Roni Braun (da, ONAJ Roni Braun) pozvan na jedan fudbalski meč reprezentacije Škotske, da pred celim stadionom poruči i da "prošlost treba da ostane u prošlosti". Kada čujete njegovo "Come on!" slobodno mu se pridružite. I, konačno, na kraju možete da vidite kako, na 150. godišnjicu prvog fudbalskog megdana sa Engleskom - cela Škotska peva i sebi i Englezima nešto. Al, peva, a da nema nijednog profesionalnog pevača koji vodi pevanje sa centra. Peva cela jedna zemlja iz duše, prkoseći čizmi i zabranama.
Da, tu možete da vidite kako peva i plače Škotska, čak i kad njene gajde utihnu...
... a peva, prosto da sve nas podseti na snagu vere, čak i kada je čuva mališan izbačen iz muzičke škole. Da podseti na silinu koju u sebi nosi iskrena podrška, kao kod istinskog prijatelja (čak i kad je starac), ma... peva da podseti kolika je važnost kućnog vaspitanja (i onog predanja s kolena na koleno) za čuvanje zdravog duha jednog naroda, ali pre svega da nas podseti - na svevremenost ljubavi. Jer, ako nije večna, onda i nije ljubav, zar ne?
A ako je prava, onda i strani kraljevi i njihove vojske nemaju šta da traže kad izađete pred njih zajedno, kao oni onomad, onog juna, veka četrnaestog...
Vidimo se u pesmi.
Не плачем ја баш често, али...
— Дарко Николић (@HuddleBre) April 14, 2024
Ето, десило ми се док сам ово писао.
Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за… pic.twitter.com/pjXX54PW4N
(Ako zaplačete kad i neko sa snimka, ne brinite. Među svojima ste)
AUTOR: Darko Nikolić
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
.png)
