Vikanje je najčešće impulsivan odgovor na postupke deteta, najčešće izazvan iznenađenjem, šokom, strahom ili trenutnim besom.
Roditelji u takvim situacijama često refleksno viču ne razmišljajući o posledicama koje su, po mišljenju psihologa, sve samo ne pozitivne.
Istraživanja pokazuju da se štetni efekti vike mogu uporediti sa drugim vrstama zlostavljanja, a posebno često vikanje može oslabiti vezu između roditelja i deteta, što dovodi do određenih problema sa privrženošću.
Prema mišljenju psiholozoga, ovo može imati značajan uticaj na odnose deteta sa drugim ljudima kasnije u životu.
Pored toga, vikanje na dete dovodi do niskog samopouzdanja. Kada doživi česte verbalne napade, dete može da internalizuje ove negativne poruke, što dovodi do osećaja bezvrednosti, niskog samopoštovanja i potencijalno dugotrajnih emocionalnih ožiljaka koji mogu uticati na njegovo mentalno zdravlje.
Agresivnom ponašanju sklonija su i deca čiji roditelji često viču na njih. Mnogi roditelji nisu ni svesni da dete kasnije sa njima ponavlja sve što vidi, bez obzira da li je reč o prijateljima ili drugim ljudima koje sreće.
Istraživanja su takođe pokazala da ova deca imaju veći rizik od razvoja anksioznosti i depresije u kasnijoj dobi.