Porodice ne pucaju zbog svađa već zbog tišine koju niko ne sme da izgovori
Autor: Glas javnosti
Ne raspadaju se porodice zbog jedne velike svađe. Ne zbog prevare, novca, ni vaspitnih razlika. Raspadaju se tiho, kroz godine neizgovorenih razočaranja, kroz sitnice koje se ne priznaju, kroz tišinu koja postaje zid.
To nije drama – to je svakodnevica.
Ljudi prestanu da se gledaju u oči. Prestanu da pitaju jedno drugo kako su. Prestanu da dele ono što ih boli, jer su naučili da to niko ne želi da čuje. I onda se jednog dana probude kao stranci pod istim krovom.
Najopasnija rečenica u porodici je: „Ma nije ništa.“
Jer jeste. I to „ništa“ se taloži. Postaje gorčina. Postaje pasivna agresija. Postaje tišina koja vrišti.
Zato se porodice raspadaju. Ne zbog onog što se kaže – već zbog onog što se godinama ne sme reći.
Kako da prepoznamo tiho pucanje odnosa
– Kad se razgovori svode na logistiku: šta treba kupiti, ko ide po dete, šta ima za ručak.
– Kad se izbegava kontakt očima.
– Kad se oseća napetost iako niko ne viče.
– Kad se osećate usamljeno iako niste sami.
To su znakovi da nešto duboko fali. Da se ljubav pretvorila u naviku, a bliskost u funkciju.
Šta može da pomogne
– Počnite da govorite ono što vas boli, bez optuživanja.
– Pitajte jedno drugo: „Kako si stvarno?“
– Vratite male rituale – zajednički doručak, šetnju, večernji razgovor.
– Ne čekajte da pukne – reagujte dok još ima tišine koju možete ispuniti rečima.
Porodica se ne raspada naglo. Raspada se kad prestanemo da se trudimo. Kad prestanemo da budemo ranjivi.
A najtužnije je što niko ne sme da kaže: „Razočaran sam.“
Ali možda je baš to ono što treba da se izgovori – da bi se nešto promenilo.
Glas javnosti /K03S
SKINI APLIKACIJU
