Ove 3 stvari ne treba raditi kad dete pobesni
Autor: Glas javnosti
Priča je svima dobro poznata – vrišteće trogodišnje dete baca se po podu, maše rukama i nogama, crveno u licu udara sve oko sebe, viče, grebe, peni se – ukratko, njegovo ponašanje više liči na epileptični napad nego na protest.
Većina roditelja u toj situaciji pribegava "proverenim" metodama i iz svog arsenala izvlači tri opcije.
Zašto moje dete toliko plače? Zašto ne želi da ide u vrtić? Zašto mi stalno govori "neću"? Zašto, zašto, zašto... Pitanja koja nas tako često prate u odrastanju naše dece. Da li ste ikada pomislili da se odgovor krije upravo u biologiji, tačnije u neuronauci?
Naime, mnoga dečja ponašanja koja nam deluju besmisleno, iracionalno ili nepotrebno, imaju čvrstu neurološku osnovu i naučno objašnjenje. Razumevanje dečjih razvojnih faza olakšava nam komunikaciju sa decom, čini roditeljstvo lakšim, a njihovo detinjstvo celovitijim i ispunjenijim.
Da li ste se zapitali šta se dešava u glavama naše dece dok se ponašaju na nama neprihvatljiv način? Da li ste pokušali da se stavite u njihove cipele i povežete sa emocijama koje osećaju u tom trenutku?
Kao primer uzeću ekstremno ponašanje kojeg se mnogi roditelji pribojavaju – temper tantrum, odnosno takozvani ispad besa. Priča je svima dobro poznata – vrišteće trogodišnje dete baca se po podu, maše rukama i nogama, crveno u licu udara sve oko sebe, viče, grebe, peni se – ukratko, njegovo ponašanje više liči na epileptični napad nego na protest.
Većina roditelja u toj situaciji pribegava "proverenim" metodama i iz svog arsenala izvlači tri opcije – kaznu, ignorisanje ili posramljivanje.
Kazna, ignorisanje ili posramljivanje
Kada ignorišemo dete koje prolazi kroz ispad besa, mi zapravo raspirujemo njegov bes i pojačavamo stanje preterane uzbuđenosti u kojem se nalazi.
Zamislimo sličnu situaciju – imali smo grozan dan na poslu, nismo postigli željene ciljeve, posvađali smo se sa kolegama, dolazimo kući ljuti i tužni da se izjadamo partneru, vičemo i ne možemo da kontrolišemo svoje emocije – a on nas, umesto da nas sasluša i uteši, počne ignorisati. U tom trenutku nam treba neko ko će biti uz nas čak i kada smo teški i nemogući.
Upravo to želi i naše dete.
Ako ga ignorišemo, kažnjavamo ili posramljujemo kada se loše ponaša, šaljemo mu poruku da ono nije dobro (dete u tom uzrastu ne razlikuje sebe od svog ponašanja). Time mu nesvesno govorimo da ne možemo da se nosimo sa njegovim emocionalnim stanjima. Moramo se podsetiti da ispred sebe nemamo odraslu osobu čije ponašanje želimo da promenimo, već emocionalno nezrelo dete sa kojim smo duboko povezani.
Dete ne može da kontroliše svoje ponašanje
Dete od dve ili tri godine ne može se samo smiriti – ono nema kapacitet emocionalne samoregulacije. Potrebna mu je mama ili voljeni staratelj da bi svoj uznemireni sistem doveo u stanje mira i ravnoteže.
Tokom ispada besa aktivan je limbički (nesvesni) deo mozga – dete svoje ponašanje apsolutno ne može da kontroliše, već mu se ono "dešava". Ono je zaglavljeno u emocionalnom vrtlogu, pa zato priče o manipulaciji jednostavno ne stoje.
Roditelji bi detetu trebalo da pokažu da su uz njega i da imaju čvrste granice (ovde ne govorimo o popustljivom roditeljstvu). Nekada je to čvrst zagrljaj, nekada samo prisustvo, a nekada maženje po leđima – sve su to dobre opcije, i svaki roditelj najbolje zna šta njegovom detetu najviše prija. Bitno je zapamtiti da detetu tada treba neko ko će se pobrinuti za njega, jer ono samo za sebe to ne može učiniti.
Glas javnosti /U01S
SKINI APLIKACIJU
