GLEDAJTE U DECU I MNOGO ĆETE OD NJIH NAUČITI : Pohvaliti nije lako i to ne može svako
Autor: Glas javnosti
Koliko puta ste čuli poruku da je najbolje da odustanete od neke želje jer su vaši roditelji smatrali da je nešto drugo bolje za vas.
Koliko puta ste čuli poruku da je najbolje da odustanete od neke želje jer su vaši roditelji smatrali da je nešto drugo bolje za vas. Kada biste pokušali da ostvarite vašu želju i slučajno omanuli, rekli bi vam roditelji : „ Jel smo ti lepo rekli da je bolje da pokušaš ovo što smo ti rekli! “. A vi se smorite jer pomislite da su u pravu, jer ste prvi put pogrešili i već vam se vaš cilj čini nedostižnim.
Koja zabluda?
Roditelji su ti koji samo žele da svoje dete izvedu na pravi put ili vredni pedagozi, vaspitači koji se oznojiše i osedeše objašnjavajući pravila ponašanja, ali da li je napor uopšte potreban ili samo da posmatrate decu
Pre svega, deca imaju svoje snove i želje koji su možda po shvatanju naših roditelja neostavriva ili nerealna, ali da li ste ih ikada pustili da dokažu da ste na pogrešnom putu vi, a ne vaša deca?
Zašto je strašno da dete bira samo put? Jaoj, šta će ono jadno nema ono pojma o životu, a moje iskustvo je bilo ovakvo i ovakvo i znam kako sam prošao. Ljudi, shvatite svako dete je individua za sebe, dovoljno je što ste mu podarili život i što ga pratite kroz život,ali nemojte mu biti skretničar, koji će ga navesti na pogrešan put. Da li ste se dragi roditelji ikada zapitali kako je vašem detetu kada završi školu koju nije želelo ni prevashodno da upiše ili je završilo fakultet po vašoj meri?
Šta se dogodi sa tim čovekom koji nije imao pravo na izbor?
Radeći sa decom predškolskog, osnovnog, srednjoškolskog i fakultetskog uzrasta, uvidela sam mnogo roditeljskih sugestija i promašenih ciljeva. Ako mislite da sam pogrešila što sam svoje polaznike nazvala decom, ne, to nije slučajna greška. Svi smo mi nečija deca celoga života, ne zaboravite.
Deca samo žele da ih neko sasluša, da ih podrži, voli i razume. Ne traže oni puno. Dete koje ćuti u ćošku kao i dete koje nemirno skače jednaka su po želji da budu primećena i voljena, samo to nikome ne pada na pamet, već im se pripisuju etikete Čudak, Mutavko ili Hiperaktivan, Bezobrazan, itd.
Nedavno sam radila na jednom dramskom projektu predškolskog uzrasta dece i susrela se po prvi put sa ozbiljnim marginalizovanjem dece. U grupicama je bilo dece koja su jedva pričala ili su bila stidljiva da su im se dlanovi znojili pri samom obraćanju vaspitačice. Kada bih se obratila detetu sa toplinom i uzela ga za malenu ruku koja drhti jer ne zna šta sada sledi, a zapravo ja želim da čujem recitaciju koju je naučilo, maleno stvorenje me gleda sa takvim strahom da to nikada nisam pre viđala. Vaspitačica mu ne dozvoli čak ni da izusti prvu reč već mi govori ma ne može on to piše kolumnistkinja Aleksandra Anđelković
Nakon njene izjave pred detetom Ne može on to, moje razočarenje u nju kao lošeg pedagoga objašnjava sledeće : Ako govoriš u prisustvu deteta koje jedva stoji pred osobom koju jedva poznaje i ne zna šta da očekuje logično je da se zbuni i da ja kao neko ko je došao da vidi šta je naučio ne očekujem od njega nemoguće, ali od tebe kao pedagoga očekujem da mu pružiš podršku i pohvalu a ne kritiku i prekor. Nakon mog razgovora dete počinje da izgovara tekst, govorim mu : Bravo, vidiš kako si ti to lepo naučio, svaka čast! Vidiš ozaren izraz lica koje želi da kaže još i od sreće cupka nogicama.
Govorim vaspitačici : „ Vidiš nije teško pohvaliti nekoga i izvući iz njega maksimum. “
Na moje veliko zadovoljstvo njen izraz lica je bio promenjen u neprijatnost, a dečiji osmeh mi je ulepšao dan. Svakoga dana učim od dece koliko je važno da im se pruži podrška za njihove male ali ne manje važne želje i snove, jer niste ni svesni koliko ta mala stvorenja su upijači negativne energije i koliko se brzo napune strahom i nesigurnošću ako im šaljete negativne poruke.
Stoga, imajte na umu da lepa reč i gvozdena vrata otvara, jer ćete tako i vrata nečijeg srca lako i bez muke otvoriti.
SKINI APLIKACIJU
.png)
.png)
