Čuvena ruska psihološkinja otkriva SEDAM VAŽNIH PRAVILA za vaspitanje dece: „ŠTO VIŠE GRDITE DETE, ONO JE SVE GORE“

Čuvena ruska psihološkinja Julija Gipenrajter daje sedam važnih roditeljskih pravila kako da vam dete postane samostalno i preuzme odgovornost.

Ako ne dozvoljavate detetu da napravi grešku, kontrolišete svaki njegov korak ili se trudite da dete ostvari vaše neostvarene snove od njega ćete napraviti nesamostalnu, nevaspitanu i infantilnu osobu. U slučaju da želite suprotno, Gipenrajter savetuje da:

Volite dete tek tako

Veoma je važno da dete zna da je prihvaćeno i voljeno bez ikakvih uslova. Ne zato što je uradio domaći zadatak, uspeo da ne pocepa pantalone i generalno se dobro ponašao, inače će živeti u stalnom strahu da će, ako učini nešto pogrešno, izgubiti pravo na roditeljsku ljubav. Roditeljima se čini da će, ako odustanu, još jednom s ljubavlju gledajući dete i govoreći mu kako im je drago, ono odmah izmaći kontroli. Na sreću, stvari ne idu baš tako.

„Razlog za raširen evaluativni odnos prema deci leži u čvrstom uverenju da su nagrade i kazne glavno vaspitno sredstvo. Hvalite dete i ojačaće se u dobru, kaznite i zlo će se povući. Ali evo problema: ova sredstva nisu uvek bez problema. Ko ne zna ovaj obrazac: što se dete više grdi, to mu je gore. Zašto se ovo dešava? Jer vaspitanje deteta uopšte nije trening. Roditelji ne postoje da bi kod dece razvijali uslovne reflekse.

Ne ometajte njegov prirodni razvoj

Ako dete hoće da se penje svuda, stalno se prlja, prolazi kroz bare, lomi nešto, viče i postavlja milion pitanja – to samo znači da je sa njim sve u redu. Tako se pokušava i pokazuje radoznalost neophodnu za njegov razvoj.

Najbolje je da se ne mešate. Radoznalost može brzo da izbledi ako dete čuje samo „ne postavljaj glupa pitanja“; „znaćeš kad porasteš“. Učešće roditelja u razvoju deteta treba da podrži njegove prirodne težnje, a ne da ih ugasi, zamenjujući ih drugima koji su sa njihove tačke gledišta važniji ili korisniji.

„Samorazvoj dece se mora tretirati veoma pažljivo. Sada su počele da se šire metode ranog razvoja, ranog čitanja, rane pripreme za školu. Ali deca moraju da se igraju pre škole!“

Podsticati nezavisnost

Jednako je važno da se ne mešaju u prve pokušaje deteta da se osamostali. Dečju želju da sami vežu pertle treba dočekati sa pažnjom i poštovanjem, čak i ako ste u žurbi. Istovremeno, tiha pažnja – bez nagoveštaja, saveta i kritičkih primedbi. Ako svaki put požurite da uradite sve za dete uz reči „pusti mene“ i „nećeš uspeti“, ono će prilično brzo prestati čak i da pokušava da uradi nešto sam.

„Oduprite se kritikama! Ako pokažete iskreno interesovanje za njegovu stvar, tada će se povećati vaše međusobno poštovanje i prihvatanje. Osim toga, odrasla osoba ne bi trebalo da se meša ako je dete zauzeto i ne traži pomoć. Uz takvu neintervenciju, roditelj kaže: možeš da se nosiš sam, imaš dovoljno snage“.

Pustite dete da preuzme odgovornost

Što je dete starije, više stvari mu treba dozvoliti da samostalno rešava. Postepeno će početi samostalno da prelazi ulicu, radi domaći, bira prijatelje. Neka to uradi, ali postavite granice slobode: na primer, dogovorite se da on može da bira kada će sesti da radi domaći, ali do osam sati uveče sve mora da bude urađeno. Samostalnost ne treba da padne na dete u trenu: pre svakog koraka treba da razgovarate sa njim i objasnite mu da mu dajete više slobode, ne zato što vam je dosadilo da ovo sledite i „pustite ga da radi šta hoće“, već jer verujete da on to može. I dalje budite tu u slučaju da vam zatreba pomoć.

„Prigovori su otprilike ovako: „Kako da ga ne probudim? Na kraju krajeva, sigurno će se uspavati, a onda će biti velikih nevolja u školi?“ ili „Ako je ne nateram da radi domaći, ona će dobiti dvojke“. Koliko god paradoksalno zvučalo, vašem detetu je potrebno negativno iskustvo, naravno, ako to ne ugrožava njegov život ili zdravlje. Dozvolite svom detetu da se suoči sa negativnim posledicama svojih postupaka. Tek tada će sazreti i postati „svesno“.

Nemojte mešati brigu i roditeljski diktat

Roditelji, naravno, treba da učestvuju u životu deteta, ali ni u kom slučaju ne treba da ga žive za njega. Bez obzira na njihove neostvarene ambicije, dete će imati svoje želje i interesovanja. Briga podrazumeva pre svega osluškivanje želja deteta, a ne poštovanje principa „znam šta će biti najbolje za njega“.

„Kada dete više ne zna šta hoće, jer nije naviklo da sluša sebe, to je samo rezultat roditeljskog diktata. U tom smislu ispada bespomoćan, a ovo je najgore“.

Ne kritikujte

Dete će tokom odrastanja morati da se suoči sa raznim teškim pitanjima i biće mu mnogo lakše da se nosi sa ovim ako se navikne da o njima razgovara sa roditeljima. Poverenje se gradi na ljubaznom stavu: ako je vaša prva reakcija na otkrića deteta kritika, osuda ili nepažnja, drugi put vam neće reći ništa.

„Zamislite svog najboljeg prijatelja. Kako se smešiš kad se sretneš, kako mu se raduješ. Malo je verovatno da ćete u društvu prijatelja pre svega početi da kritikujete, ističete i dajete ocene“

Razgovarajte sa detetom o svojim osećanjima

Razumevanje deteta je važno, ali je podjednako važno i preneti mu ono što osećate. Na kraju krajeva, ne može biti prave intimnosti među ljudima ako jedan od njih nije potpuno iskren. Da biste sprečili da vaša iskrenost poprimi oblik običnih primedbi, koristite „ja-poruke“ kako biste svoja negativna osećanja izrazili na nekonfliktan način. Na primer, umesto „Na šta ličiš!“ možete reći „Ne volim kad mi deca hodaju raščupana“.

„Ja-poruka“ daje deci priliku da bolje upoznaju nas roditelje. Često se od dece štitimo oklopom „autoriteta“, koji pokušavamo da održimo po svaku cenu. Nosimo masku vaspitača i plašimo se da je podignemo makar na trenutak. Ponekad se deca začude kada saznaju da mama i tata mogu da osete bilo šta! Ovo ostavlja trajan utisak na njih. Najvažnije je da odraslu osobu čini bližom, humanijom“.

Glas javnosti / P04S

SKINI APLIKACIJU