БЕОГРАЂАНКА 15 ГОДИНА НИЈЕ БИЛА СА СИНОВИМА У КУЋИ

Србија је у ванредној ситуацији, пандемија коронавируса затврила је границе, увеђен је полицијски час како би се спречило ширење вируса, старији од 65 година не смеју на улице, већина, где је то могуће, ради од кућа, школе не раде, деца уче преко ТВ и разних апликација, нема свадба, прославе рођендана...

Тако су се многе породице нашле у чуди када су се нашле спојене 24 сата у изолацији. Исповест Београђанке преносимо у целости.

"Први дан изолације

У ризичној сам групи и ја сам одмах исту ноћ кад је проглашено ванредно стање добила позив и упутства да радим од куће. Помислих, супер, како ли ће то да функционише, али ћемо проблеме решавати у ходу. Деца не иду у школу и ујутро се будимо сви, понашамо се као да је викенд, само смо се раније устали. Спремање доручка, пије се кафа, чај, ко шта воли... Гледају се вести, све нормално, мирно тихо, као пред буру на мору. Правим себи канцеларију у ћошку собе, син студент преко пута, средњошколац нема своје стално место. Он је још опуштен. Први сати без проблема, сви су се загледали у своје послове. Ником нико не смета. Време ручку, одлази се по брзу храну, још све ради. Пада мрак, још мало и крај првог дана. Без већих трзавица. Помислих ово ће бити милина.

Други дана изолације

Сат звони, сви скачемо као да идемо на посао, у школу. Доручак, кафа, мало се прича, и поново свако у свој ћошак. Е сад, ја никада раније нисам баш код куће прије подне. Ово је права прилика да поново упознам децу. Последњи пут сам их овако чувала кад су били баш мали. Сад су велики, самостални и своји. После два сата рада у тишини, сватих да су се они први дан претварали. Толико су могли да ме трпе. После два сата другог дана рада од куће, кренуо је мој пакао. Млађи прави теретану, вежба, хуче, лупа, скаче, загађује ми ваздух знојем, старији се свађа сам са собом, псује на лаптоп, нет несто забаговао и сав му труд од два дана пропаде. Гледам га, па што не смими раније, ваљда се то подразумева. Смири се мало потом, све се у стану утиша. Ја одахмух, погледах још није време паузе, па радим. Време некако никако да прође кад се ради од куће. Кући си, а ниси. Деца ме не примећују, као да нисам ту. Пролазе поред мене као поред духа, закаче столуцу, гурну сто, ја гледам вичем да воде рачуна. Телевизор до максимума појачан, гледају спорт наравно, неки УФЦ, млате се ко луди, а неки се дере ко да му деру кожу. Тражим да смање, не чују ме.

"Ти си на послу, гледај своја посла", смеју ми се, љубе, грле и смање.

Уследео је нови шок. Таман смањише оног што му гуле кожу, кад чујем сркање. Пију кафу, врела, а тако се најбоље осети укус.

"Какво је то сркање?! Од кад ви срчете док пијете?" вичем. Њима смешно. Брига их, ти си на послу, кажу. Нови удар на мене - пуцкање балона. Шта се ово дешава?! Ко су ови момци поред мене... Псују, срчу, мљацкају, пуцају балоне, галаме... Ја своју децу нисам овако научила и никад их нисам пре видела овако. Петнаест година нисам била са њима кући радним данима. И не знам њихове навике кад нисам дома. Хаос је, само то могу да казем. Направили ми теретану од стана, све смрди на зној, отворила широм и балконска врата и прозоре. Гледам их и не свиђа ми се нимало.

Поврх свега, долази супруг с посла. Прво комплетно скидање, дезинфекција ципела, јакна напоље, купање... А онда питање јел пијемо кафу. "Јао, дивно, само сам је јутрос попила", прва се јављам, а он: "Ти си на послу, још си невидљива"... Мук, он прави кафу, добила сам и ја, али они причају своје неке приче... Џаба што сам ја на послу, раскокодакали се, цркоше нешто од смеха. Смејем се и ја са њима. Немам појма што!

Важно је да смо заједно, трећи дан изолације ћу некако преживети, знам шта ме чека. Заједно смо и поново упознајемо. Хоће ли они са мном?!

SKINI APLIKACIJU