UNUTRAŠNJE RAZARANJE INSTITUCIJA: Srpskoj školi neće pomoći ni ČELIČNA METLA

Protiv zločina koji je Srbija izvršila nad svojom školom i svojom mladošću oglasila se jedino Gimnazija iz Čačka. Hoće li biti da su sve ostale zadovoljne time što u njima, kao ni u Srbiji, više nema ni ni đaka ni učitelja. Ni života.

Znalac je zapisao da deca danas odrastaju „bez dedine priče na krilu; bez babine vruće, s kraja nagorele, pogače; bez cvrkuta onog kosa koji sleti na pradedin grob da te pozdravi kada dođeš sa svećom voštanicom; bez krsne slave i svete pričesti; bez majčinog osmeha; bez očeve ruke ispod pazuha, baš na najvećoj uzbrdici; bez one neosvojive tvrđave toplog doma; bez duše, bez ljudskosti“.

Glas javnosti / arhiva

Zato im je i „lako da povuku obarač“.

Utemeljivač i prvi ministar srpske pameti bio je — Sveti Sava; najglasitiji njegov nastavljač na početku „novoga vremena“ bio je — Dositej; na početku „moga vremena“ na toj se poziciji našla — Mitra Mitrović; ne znam ko je sve uređivao srpsku pamet od Dositeja do Mitre, ali znam da su Srbi na sve ozbiljne državne poslove obično isticali najumnije predstavnike koji su se među mogli pojaviti.

I isto tako znam da od Mitre počinje slom srpske pameti.

Nju je za tu poziciju kvalifikovala činjenica da je bila žena — Milovana Đilasa. I oni, u svom bračnom krevetu, razradili „pravila“ po kojima će srpska pamet biti obrnuta na bespuće: on (sam ili s Kardeljem) razarao — Srpsku Kraljevsku Akademiju, a ona — Beogradski univerzitet; on lomio otpor 16 najhrabrijih akademika (i, uzgred, pokojeg streljao), a ona na nečasni Sud časti izvela najčasnije profesore. I uzela im i čast i dostojanstvo.

I oterala ih ili u smrt ili u ćutanje.

Posle se sve odmotavalo po tada uspostavljenim obrascima: zabranjen je srpski jezik, srpska narodna poezija, srpska duhovnost, srpska istorija i srpsko pamćenje; ratno zatiranje „zapadnih Srba“ preneseno je, poslednje godine ratovanja, i na one „istočne“ (i ne zna se koliko je pobijeno ni jednih ni drugih, ali će biti da je takvih bilo makar koji stotinak hiljada preko dva miliona), pri čemu su i jedni i drugi posle ostavljeni, svuda gde su se našli, pod kamom bratstva i jedinstva i pod brigom njihovih ratnih koljača, da im se, ni slučajno, ne bi pružila prilika da se zločinačkog terora otresu i da se od zla pokušaju oporaviti.

Sledeća faza u razaranju srpske pameti mogla bi se označiti kao „prevodilačka“ i ona se svela na to da se na „tarabe jedinica“ mora gledati kao na pravu preporuku za uspešnu karijeru njihovih nosilaca: pre četrdesetak godina učitelji su proglašeni glavnim krivcima za to što svi njihovi đaci nisu mogli biti unapređeni u „vukovce“ pa su one druge počeli „prevoditi u provukovce“. I jedan se lokalni reformator tada pohvalio da su na školi uštedeli šest milijardi, posle koju godinu njegov se naslednik požalio da mu je privreda za to vreme izgubila šezdeset milijardi dinara, a moj drugar Aca Lipkovski, u potrazi za razlozima zbog kojih mu na studije matematike dolaze kandidati sa sve tanjim znanjima, stigao do nižih razreda osnovne škole i utvrdio da đaci tamo ne nauče ni sva slova, a kamoli tablicu množenja, i da im to može poslužiti kao najbolja preporuka za kasnije ministrovanje pameću i za dalje reformisanje školstva; takvi nam specijalci posle uveli „bolonjski obrazovni model“, definitivno opustošili i srpsku školu i srpsku nauku i za nekoliko decenija obesmislili sve ono što je u Srba utemeljivano tokom poslednjih mnogo vekova (a biće — i više milenijuma). Tako smo se našli pred onim što je nekad davno Pavle Savić označio kao „osvetu bivših ponavljača“, a u trenutku kad je Beogradski univerzitet počeo da ispoljava prve znake nepoštovanja takve pameti, jedan „važan državnik“ prizvao njegovog rektora Zorana Pjanića i upozorio ga na to da Univerzitet disciplinuje — da ga „oni“ ne bi razorili. Naivan kakav je bio, rektor je odgovorio da ta Visoka Institucija ne može biti razorena, ali ga je „državnik“ brzo otreznio: može, naročito ako se razaranje pokrene — iznutra.

A da bi se u tu „državničku pamet“ uverili, Srbi nisu morali dugo čekati. I neka o tome svedoče sledeće pojedinosti: na studijama struke u kojoj je potpisnik ovih redova potrošio život početkom prošlog veka (takav mu je podatak odnekud ostao u pamćenju) polagana su ukupno tri ispita, pedesetak godina kasnije ovaj potpisnik položio ih je deset, kad je na početku ovoga veka odlazio u penziju — njegovi su studenti polagali petnaestak ispita. A kad se „rascvetao bolonjski koncept“, svedočio mu je student, istina — iz neke druge struke, da je položio 72 (i slovima sedamdeset dva) ispita. Razaračke poslove o kojima govorimo sproveli su ministri-neznalice, ministri-duduci, ministri-trgovci, ministri-razbojnici po nalogu onih koji su znali još manje, ne zna se koji je od njih bio najuspešniji razarač, mnogi pominju Gašu Kneževića, ne znam koji je od njih uništio Zavod za udžbenike i doveo nacističko-ustašku Klet-Žužul-Žderić-falangu i isturio se za njihovog promotora, ali je najdublji trag za sobom ostavio Šarčević, pre svega svojim trgovačkim talentima (osnivao privatne škole i u Srbiji i „u regionu“, često s visokim udelom vlasništva). I upravo činjenica da su se privatne škole, privatni fakulteti, privatni univerziteti razmnožili tokom Šarčevićevog trgovačkog uspona svedoči o tome da je to vreme definitivnog sloma srpskog školstva i srpske nacionalne pameti: tada su se univerzitetskih katedara dohvatali specijalisti koji su jedva završavali studije i „u običaj“ uveli praksu da studije traju ne do poslednjeg ispita nego — do poslednje rate.

I takve studije i takvi studenti, po nalogu šarčevićevske pameti i uz blagoslov njihove sakate države, Kostici doturili pištolj. I pridržali mu ruku. Pa sad nova ministarka „nalaže prosvetarima da počeci školske 2023/2024. godine prođu u psihoterapeutskim seansama sa đacima, u ime borbe protiv nasilja (sa sve novim predmetom Vrline i vrednosti)“. I nastavila da se izruguje i sa srpskom školom i s elementarnom pameću ne shvatajući da se nasilje u školi može suzbiti jedino ako se ubiju uzroci koji su do nasilja doveli, tj. ona ministarska i državn[ičk]a pamet koja je nasilje u škole uvela i pomogla mu da od malog Kostice, preko šarčevićevske i sl. pameti, stigne do velikog zločina.

A kako je zlo milovano od Mitre i njenog Milovana do našeg Kostice, pokazaće jedna prosta paralela: neku godinu posle Mitre i Milovana, Alen Dals najavio je razaranje civilizacije i kao prečicu u tim poslovima odredio razaranje omladine time što je decu (već od rođenja) preveo u nadležnost pedofila Alfreda Kinsija i Rokfelerove fondacije, a tamo gde se to nije moglo „raditi otvoreno“ deci su nabačena prava da budu zaštićena od roditeljske brige o vaspitavanju i time, ipak, bila predata u nadležnost nastranih seksualnih edukatora okupljenih u onim NVO kakve su Labris, Gejten, Lambda, Queeria, Arkadija, Incest trauma centar i druge takve. I koje su se sasvim uspešno odomaćile u srpskim školama pa sad hoće da nam spasavaju obraz i da pokažu da i mi znamo „kako se to radi po njihovim pravilima“. A u vezi s tim posebno je zanimljiva činjenica da se, recimo, Incest trauma centar naljutio na ministra Šarčevića i saopštio da će „privremeno obustaviti ulaganje novčanih sredstava u sferu obrazovanja do povratka ministarstva“ na ono što zapoveda »LGBTNZ«-ideologija, tj. na „doslednu primenu UN konvencije o pravima deteta, Lanzarote konvencije, Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o rodnoj ravnopravnosti“, tj. na ono što je srž kinsijevsko-rokfelerovske pedofilske naučne kombinatorike (pri čemu ostaje nejasno iz kojih pedofilskih izvora dolaze ta sredstva koje ITCentar ulaže u srpsko obrazovanje). Ta dals-kinsijevska pedofilska pamet „poučava“ da se najviši Prirodni Poredak može lako promeniti i labilnu dečju psihu razoriti „naukom“ da se pol ne mora nositi „među nogama“ (što im je rečeno kad su prvi put „među noge pogledana“) i da se to može „nositi i u glavi“ — ako tako odluče pedofilski seksualni edukatori. Srpska narodna pedagogija u tom je smislu bila mnogo utemeljenija i njenu je prirodu Sv. Jovan Zlatoust predstavio i jednostavno i razložno: „Neki nerazumni roditelji potpuno zanemaruju vaspitavanje dece u njihovom ranom uzrastu. Recimo, dete učini neki rđav postupak, a nerazumni i nemarni roditelj samo odmahne rukom: »Ništa zato, to je još dete, nije svesno šta čini. Kad odraste, sigurno neće tako postupati«. Tako dete odraste poput divlje jabuke u šumi, u pustari, u divljini. A ukoliko ubereš plod sa takve jabuke, nećeš se obradovati – on će biti kiseo i gorak. I tako će se dete, ukoliko ga niko ne zaustavlja, ne kažnjava i ne urazumljuje, kasnije formirati kao sluga svojih rđavih naklonosti. Njegovo rđavo ponašanje preći će mu u naviku, tako da će ono postati nekoristan član društva, breme svojim roditeljima i sablazan za mnoge… Nema ničeg goreg… od neispravljanja dečjih nestašluka i dopuštanja da se oni pretvore u naviku. Ti nestašluci, ukoliko su zapušteni, do te mere kvare dete da kasnije već nema mogućnosti da se ono ispravi nikakvim savetima, tako da ovakvu decu đavo vodi poput zarobljenika, kud god mu je ugodno. On postaje njihov suvereni zapovednik, daje im pogubne savete, a nesrećna deca, i ne pomišljajući da ih ti saveti odvode u konačnu pogibao, rado ih ispunjavaju.“

Verovatno je da su za tu hrišćansku nauku znali i Dals i Kinsi, ali je izvesno da ona nikad nije mogla dopreti do svesti naših ministarskih razarač[ic]a.

Svemu o čemu govorimo poznavalac srpskih prosvetnih i naučnih prilika dodaće i još pokoju čudnu pojedinost.

foto:

Pomenimo neke: „na državnom Beogradskom univerzitetu 50 odsto redovnih profesora nema objavljen nijedan naučni rad“; „profesor na jednom privatnom univerzitetu tokom jedne godine čak 11 puta bio je mentor“; „Na jednom drugom fakultetu doktorat je branjen svakih 18 dana“; na jednom drugom univerzitetu prodato je najviše doktorskih diploma (a očekuje se nalaz o tome čije su diplome najjeftinije).

I da dalje ne bismo nabrajali, neka nam i ovo bude dovoljno za priznanje da je onaj „državnik“ znao šta govori kad je rektoru obećao da će njegov Univerzitet biti najuspešnije razoren iznutra; moj drugar Aca Lipkovski shvatiće da su njegovi kandidati za studije matematike u međuvremenu napredovali: onima koji u nižim razredima osnovne škole nisu naučili „tablicu množenja“ pridružiće se u starijim razredima oni koji ne znaju šta su to „oduzimanje“ i „deljenje“. A nama ostaje da svodimo kazivanje o tome  kakvu bi terapiju trebalo pripremiti za oporavak srpskoga školstva i srpske nacionalne pameti.

Prvo. Trebalo bi, najpre, povešati sve one ministre koji su uredili da se srpska nacionalna pamet pretvori u ovo što se pred nama nalazi (onima koji više nisu u životu treba posthumno odati priznanje za zločin nad svojim narodom), a budući da je ona pravednija kazna ukinuta, njih treba povešati za noge ispred Zavoda za udžbenike ili ministarstva za pamet. I ostaviti ih gole stražnjice — da ojađeni narod vidi odakle ga je takva pamet obdarivala i zalivala (od toga treba izuzeti aktuelnu ministarku i njenog prethodnika: ona više nema šta uništavati niti zna gde se našla ni šta treba da radi, a on je jedini, istina — malo pokasno, shvatio veličinu zločina koji je nad Srbima izvršen i odbio da u tome dalje učestvuje).

Drugo. Onima prvim priključiti i sve zakonodavce koji su Zavod za udžbenike, kao najvažniju srpsku nacionalnu instituciju, sveli na rang ulične tezge i ozakonili najcrnje oblike korupcije, a pedagošku prostituciju izveli do najvišega stupnja moralnosti u okviru „reformisane škole“.

Treće. Zatvoriti sve privatne škole, fakultete, univerzitete i proveriti koliko je diploma na njima dosad rasprodato i koliko je recenzentskih komisija promenjeno da bi neki neupotrebljiv udžbenik, uz overu najjevtinije komisije, mogao da se nađe na srpskom udžbeničkom đubrištu.

Četvrto. Prognati nacističku i ustašku „Klett–Žužul–Žderić–falangu“, priključiti im i onaj ostatak od 75 „falangista“ licenciranih za pljačku srpskoga udžbeničkog tržišta, ali i sve one podupirače i promotore koji su im pomagali da korumpiraju učitelje i da škole unapređuju u bordele i razbojničke jazbine.

foto: Glas javnosti

Peto. Prognati iz škole LGBTNZiSl.-demokrate, Labrise, Gejtene, Lambde, Queeria-e, Arkadije, Incest trauma centre i slične „NVO“ specijalce sa svim njihovim pedofilskim „projektima i radionicama“.

Šesto. Uzeti pravo „profesionalnim“ psiholozima i pedagozima da neurotizuju decu uređujući im ponašanje u skladu s pedofilskim nalozima o „poštovanju različitosti“ (u Smernicama za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada u osnovnoj školi u šk. 2023/24. godini taj pedofilski zahtev ponavlja se osam puta na šest stranica; posle se kao njegovi podupirači pojavljuju i ZUOV i druge važne ustanove i instance, ali se nigde ne pominje da li će se škola baviti i nečim drugim osim zaštitom 1-2% svojih genetski oštećenih porednika).

Sedmo. Ukinuti sve zakone, konvencije preporuke (domaće i strane) usmerene na „zaštitu dečjih prava“ i vaspitanje dece „vratiti u porodicu“, tj. tamo gde su to Srbi vazda i najuspešnije činili, a Sv. Jovan Zlaoust taj vaspitački obrazac najbolje predstavio. I prognati sve one zuovce i pedofile koji iza „brige o dečjim pravima“ sakrivaju zahtev da se granica dozvoljenog seksualnog odnosa sa decom spusti ispod deset godina (a u školsku lektiru umesto literature uključuju pornografiju).

Osmo. Vratiti učitelju dostojanstvo, zaštititi ga i od ministra, i od đaka i od đačkog roditelja, makar onoliko koliko je zaštićen policajac na ulici ili mrki medved u Perućici.

Deveto. Neka ga ne bude jer je i ovo previše pred izvesnošću da su Srbi pre osuđeni na beznađe nego na oporavak. I da za to ne tražimo drugu potvrdu mimo one da na „Beogradskom univerzitetu 50 odsto redovnih profesora nema objavljen nijedan naučni rad“. Ne znam gde je ugledni genetičar došao do tako poraznog podatka, ali znam da je bio neobazriv kad je, „po kvantifikaciji koju je odredilo Ministarstvo za prosvetu i nauku“, zapisao da, „na primer, tri objavljena tzv. naučna rada u opskurnim domaćim ,»naučnim« časopisima koji izlaze kao Glasnici, Arhivi, Zbornici, Godišnjaci vrede kao jedan u najvrednijim svetskim časopisima Sajans ili Nejčer“. Kad kažem da je naš uglednik bio neobazriv, imam na umu činjenicu da se on „upoređuje sa svetom“ iz malo skraćene perspektive: Sajans ili Nejčer (u poslednje vreme pominje se i Stenfordska lista) bave se naukama čiji se najbolji poznavaoci nalaze „po svetu“ i imalo je smisla makar pokušati da se oni odvoje od onih „opskurnih“ časopisa koji se bave srpskim nacionalnim temama (kakvi su, recimo, Zbornik za filologiju i lingvistiku Matice srpske, Južnoslovenski filolog ili Srpski dijalektološki zbornik). Pa neka se naši matematičari, astronomi, atomski fizičari, biohemičari, genetičari i ini pregone i odmeravaju s onima „po svetu“, ali neka ne očekuju da će se na tamošnjim listama pojaviti neki srpski istoričar ili dijalektolog.

foto:

Ili će biti da je naš genetičar u pravu: srpska je nauka potonula i kroz sve liste koje pominjemo i po svim merama koje ne pominjemo; Srbi već zaboravljaju i šta je srpska istorija, i šta je srpska etnologija, i šta je srpski jezik, i šta je srpska filologija i šta je srpska dijalektologija; oni nikad nisu imali više „doktora od tih zanata“ niti su ti zanati ikad bili na jadnijim granama od onih na kojima su se našli u naše dane. I to nas dovodi do zaključka da srpskoj školi i srpskoj nauci više ne može pomoći ni čelična metla, a kamoli meka psihijatrijska terapija. Neuki ministri za pamet i isti takvi njihovi „državnici“ uništili su sve čega su se dohvatili.

I iza njihovih zločina nema se šta — popravljati.

Uzgredna pribeleška

Profesor Vladimir Glišin je temeljni prirodnjak, naučnik. Ne samo biolog, nego i hemičar i matematičar.

Njegovo znanje iz tih oblasti je toliko široko i temeljno da postaje narcisoidno. Ne unutar tih naučnih disciplina, nego na uštrb svega ostalog. Takvi ljudi pomisle ne samo da su razumeli smisao života nego i da neke druge stvari u životu nisu bitne, ili da su štetne. Naučnici takvog kova su „po definiciji“ ateisti. Toliko zadubljeni u mikrosvet, da pod svojim prozorom ne primećuju krdo slonova niti čuju njihovu riku. Ništa ja njemu ne prigovaram, samo mislim da mu fali jedna stopa do istine. Objasnio je mehanizme, ali nije shvatio suštinu. Zato se desilo da mu je naslednica u Institutu za molekularnu genetiku, gde je bio osnivač i direktor, sadašnji direktor Jelena Begović, ministar nauke, čist, nepatvoren izdanak Dalsove škole ili, ako hoćete „biološkim rečnikom“ — njegov prvoreproduktivni klon. Zlo u elementarnom obliku. A sve ovo pišem jer Glišin samo prati svog profesora Pavla Savića, briljantnog i darovitog naučnika kojem je oteta Nobelova nagrada, ali mu članska karta KPJ nije smetala, naprotiv. Ti veliki naučnici, ateisti, zapravo komunisti, nisu videli mesto svoje ideologije u srpskoj nacionalnoj propasti, i samim tim nisu uspeli da sveobuhvatno sagledaju uzrok problema. Oni misle da je dovoljno perfektno urediti naučne kriterijume i dosledno ih sprovoditi, da mehanizmi daju rezultat, a ne subjekti. Čovek daje rezultat, a praksa je posledica. Bez Božjeg zakona u sebi čovek ne vredi ništa.

Glas javnosti / Dragoljub Petrović

SKINI APLIKACIJU