PALEOGRAFSKA ISTRAŽIVANJA POKAZALA: Dimitrije Sinait je najstariji srpski književnik

Da su se Sr­bi slu­ži­li gla­go­lji­com, to se odav­no zna, iako je do­sko­ra bio po­znat re­la­tiv­no ma­li broj spo­me­ni­ka ko­ji se na ne­po­sre­dan ili po­sre­dan na­čin mo­gu ve­za­ti za srp­sko sred­njo­ve­kov­no na­sle­đe.

Pa­le­o­graf­ska is­tra­ži­va­nja su po­ka­za­la da je ki­jev­ske li­sti­će, za ko­je ne­ki fi­lo­lo­zi dr­že da su čak i iz sa­me Ve­li­ke Mo­rav­ske (pro­na­đe­ni su oko 1870. go­di­ne na Si­na­ju), pi­sao „Di­mi­tri­je gre­šnik“ ,do­ne­dav­no po­zna­ti­ji kao „ol­tar­nik“.

Di­mi­tri­je Si­na­it je pi­sar vr­lo pre­po­zna­tlji­vog ru­ko­pi­sa, krup­nih i po­ma­lo ne­mar­no pi­sa­nih slo­va, za ko­ga prof. Hajnc Mi­klas, ru­ko­vo­di­lac ti­ma iz Be­ča ko­ji tre­nut­no naj­vi­še ra­di na pro­u­ča­va­nju no­vo­pro­na­đe­nih si­naj­skih gla­golj­skih ru­ko­pi­sa, is­ti­če da pred­sta­vlja ključ­nu fi­gu­ru si­naj­ske gla­golj­ske pi­sme­no­sti.

NE PROPUSTITE

IZREKE MUDRIH LJUDI O OBRAZOVANJU

U Di­mi­tri­je­vom iz­ra­zu se, pre­ko spo­ra­dič­nih ogre­še­nja o kon­zer­va­tiv­nu or­to­graf­sku nor­mu, ja­sno ra­za­zna­je srp­ska re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka ko­ja se, pre­vas­hod­no, oči­tu­je u sfe­ri fo­no­lo­gi­je. Go­to­vo sve je­zič­ke cr­te ko­je na vi­de­lo iz­no­si na­ša ana­li­za, za­dr­ža­će srp­ska re­dak­ci­ja u na­red­nim sto­le­ći­ma, bez ob­zi­ra na da­lje je­zič­ke pro­me­ne u što­kav­skoj go­vor­noj ba­zi, ko­je će, to­kom vre­me­na, ma­nje-vi­še na­la­zi­ti svoj put do kon­zer­va­tiv­ne knji­žev­no­je­zič­ke for­me. (Na­kon XII ve­ka to vi­še ne­će bi­ti si­stem­ski, da bi se iz­be­glo po­i­sto­ve­će­nje knji­žev­nog i na­rod­nog je­zi­ka, pa će srp­sku knji­žev­nu kul­tu­ru traj­no obe­le­ži­ti di­glo­si­ja).

Di­mi­tri­je­ve spi­se od­li­ku­je u na­če­lu „tač­na“ upo­tre­ba „ju­so­va“, za raz­li­ku od su­vre­me­nih sred­nje­bu­gar­skih spo­me­ni­ka kod ko­jih je u od­go­va­ra­ju­ćim po­zi­ci­ja­ma nji­ho­vo me­ša­nje uze­lo ma­ha. U što­kav­skom idi­o­mu se raz­li­ku­ju re­flek­si ovih na­za­la, pa pi­sar Di­mi­tri­je bez ve­ćih pro­ble­ma „pra­vil­no“ (u nje­go­vom vre­me­nu ana­hro­no) ko­ri­sti na­sle­đe­ni si­stem „ju­so­va“. Za Di­mi­tri­ja je upo­tre­ba „ju­so­va“ od­raz knji­žev­ne kul­tu­re.

U Di­mi­tri­je­vom ra­du vi­di­mo vr­lo ar­ha­ič­ne tek­sto­ve srp­ske re­dak­ci­je. Na­sla­ge sta­rin­ske or­to­gra­fi­je ko­ja se u srp­skoj sre­di­ni du­go i upor­no dr­ža­la, pre sve­ga u cr­kve­nim tek­sto­vi­ma, zbu­nji­va­le su is­tra­ži­va­če u ana­li­zi i pre­po­zna­va­nju spo­me­ni­ka sa srp­sko­ga go­vor­nog pod­ruč­ja. Ja­san uvid u Di­mi­tri­je­vu pi­sa­nu za­o­stav­šti­nu, kao i pra­vil­no tu­ma­če­nje re­dak­cij­skih od­li­ka Ma­ri­ji­nog je­van­đe­lja (za ko­je je ne­dav­no po­ka­za­no da je ipak pr­vi pred­stav­nik srp­ske re­dak­ci­je, a ne „sa­mo“ sta­ro­slo­ven­ski spo­me­nik na­pi­san na srp­skom te­re­nu), pru­ža­ju nam si­gur­nost u iden­ti­fi­ko­va­nju naj­sta­ri­jih srp­sko­slo­ven­skih spo­me­ni­ka,piše Hronograf.net.

Pred na­ma is­kr­sa­va do sa­da za­mu­ćen i ne­sa­gle­div knji­žev­no­je­zič­ki kon­ti­nu­i­tet od kra­ja X do is­te­ka XII ve­ka. Si­gur­no je, da­kle, da srp­sko­slo­ven­ska pi­sme­nost ima do­ku­men­to­van i ne­pre­ki­nut niz od ra­no­ga sred­njeg ve­ka do no­vo­ga do­ba (kraj X – sre­di­na XVI­II ve­ka). Srp­ska pi­sa­na reč u pr­va dva ve­ka pre­vas­hod­no je gla­golj­ska, a u osta­lih šest – ći­ri­lič­ka.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU