GODIŠNJICA VELIKOG STRADANJA: Marš smrti duž albanske obale Jadranskog mora
Autor: Glas javnosti
Pre tačno sto godina srpska vojska i izbeglice, posle povlačenja preko Albanije, stigle su na obalu mora. Tamo su ih, umesto pomoći saveznika i evakuacije brodovima, dočekale nove muke i iskušenja.
„Sa nadom i uverenjem da će se moja vojska u primorju snabdeti i reorganizovati na miru, pomoću obećanom od saveznika, ja sam je preveo ovamo preko albanskih i crnogorskih planina. Ne našavši ništa od onoga što joj treba da se izdržava ona stoji danas pred najžalosnijim svršetkom. Ja se nadam da će ovaj moj apel naći odziva kod vašeg Imperatorskog Veličanstva i da ćete intervenisati kod saveznika da spasu srpsku vojsku od katastrofe.” Ove reči navedene su u apelu regenta Aleksandra Karađorđevića upućenom ruskom caru Nikolaju II krajem decembra 1915. godine, u jednom od najtežih trenutaka u našoj novijoj istoriji.
Šta se to pre tačno jednog veka dešavalo? Povlačenje srpske vojske preko albanskih i crnogorskih planina, poznatije kao „albanska golgota” početkom 1916. u najvećoj meri bilo je završeno. Promrzla i ogladnela vojska, kao i veliki broj civila i ratnih zarobljenika – prema nekoj proceni blizu 250.000 ljudi, stiglo je na jadransku obalu. Do nje su došli iz nekoliko pravaca. Vlada i Vrhovna komanda išli su putem Prizren–Vezirov most–Skadar, glavnina vojske pravcem Peć–Andrijevica–Podgorica–Skadar–Lješ, a delovi vojske i izbeglica pravcima Prizren – Ljum kula – Skadar – Lješ i Prizren – Ljum kula – Piškopeja – Elbasan.
Ali, tek na obali, krajem decembra 1915. i tokom januara 1916. godine čekala su ih iskušenja. Prvobitno je bilo planirano da se vojska i izbeglice skoncentrišu u lukama San Đovani di Medova i Drač, kako bi se iz njih izvršila evakuacija. Ali, delom zbog lošeg vremena i nepovoljne situacije na frontovima, a delom zbog političkih kalkulacija i neodlučnosti saveznika, pomoć je sporo pristizala. Za iznurenu, promrzlu i obolelu vojsku namirnica i lekarske pomoći na albanskoj obali nije bilo, a saveznici (pre svih Italijani) nisu joj dozvoljavali ulazak u veća mesta, navodno zbog straha od zaraze, pa je počela prava agonija...
„Bilo ih je na stotine, na hiljade, na desetine hiljada... Svi ukočeni od grčeva u praznom stomaku, svi zajedno ukočeni u čeljusti glađi i žeđi, žrtve najstrašnije bitke, bijene stisnutih zuba stotinu dana i noći, bitke sa svojim iznurenim telom stavljenim na sve moguće muke, bitke sa blatom i stenjem, sa kolerom i gangrenom. Imali su isti izraz na licu na kojem se čitala groznica i glad” zapisao je italijanski humanista Paolo Đordani. Ratni dopisnik francuskog „Žurnala” tih dana je izvestio: „Iznureni vojnici ulazili su u Skadar ponaosob, u malim grupama, u zbijenim odeljenjima konjanici i pešadinci izmešani, po koji odred zadržao je vojničko držanje, ali su mnogobrojniji bili ljudi bez oružja. Svi su izgledali krajnje iznureno, kao pravi leševi koračali su sa mukom, mršavi, ispijeni, sumorni, crna lica, ugašena pogleda. Nijedna žalba nije se čula sa usana ovih ljudi, išli su ćuteći šapćući hleba, hleba... To je bila jedina reč koju su imali snage da izgovore.” Slična svedočanstva ostavili su i drugi očevici, piše Jovan Gajić, prenosi Politika.
Prvi brodovi iz dračke luke u pravcu Bizerte isplovili su 6. januara. U njima su, uglavnom bili ratni zarobljenici, teže oboleli, kao i deo regruta, dok je glavnina vojske tek očekivala evakuaciju. Ali, zbog ulaska austrougarskih trupa u Cetinje i kapitulacije Crne Gore, kao i činjenice da su bugarske trupe stigle blizu Elbasana, procenjeno je da luke u Medovi i Draču više nisu bile bezbedne. Zato su saveznici naložili srpskoj vojsci novi pokret – u pravcu Valone, koja je bila udaljena 150–200 kilometara od Drača i Medove. Ovaj pokret duž vlažne i blatnjave albanske obale poznat i kao „marš smrti” trajalo je od 19. do 28. januara. Tačan broj stradalih vojnika i civila na ovom putu nije utvrđen, ali se veruje da ih je bilo više od deset hiljada...
Tek u Valoni saveznici su otpočeli opsežnu akciju evakuacije srpske vojske i civila. Ona je usledila posle intervencije ruskog cara Nikolaja (kome se, osim regenta Aleksandra, dramatičnim apelom obratio i Nikola Pašić) koji je zapretio da će, ako srpska vojska odmah ne dobije pomoć, Rusija sklopiti separatni mir sa Centralnim silama.
U međuvremenu je, na intervenciju srpske vlade odlučeno i da se, umesto u Bizertu (u današnjem Tunisu) glavnina srpske vojske i njen državni aparat prebace bliže Solunskom frontu – na grčko ostrvo Krf. Ovo ostrvo su trupe francuskih kolonijalnih oblasti zauzele i za prihvat vojske pripremile sredinom januara. Evakuacija srpske vojske i izbeglica iz luke Valona konačno je počela 28. januara i trajala do 19. februara... Tokom nje su ratni brodovi Italije i Francuske na Krf i u manjoj meri u Bizertu prebacili više od 200.000 ljudi... Tamo je, posle albanske golgote, neviđenog stradanja i muka, polako otpočeo Vaskrs srpske države..
– Epopeja povlačenja je svakako jedna od vertikala srpske istorije, koja ima i snažan međunarodni eho. To je podvig i jedan od presedana u savremenoj istoriji. Kuriozitet je i da nikada nije utvrđen tačan broj stradalih – vojnika, civila, ratnih zarobljenika, ali su i tu napravljeni pomaci, a postoje i ideje kako da se tome ozbiljnije pristupi. Sada je i stogodišnjica Mojkovačke bitke, što je prilika i da se podsetimo na njenu istorijsku ulogu i značaj za povlačenje srpske vojske. Nažalost, ponekad nam se čini da je, povodom ovih stogodišnjica, progovorio „politički jezik”, a da je nauka nekako ostala po strani obeshrabrena, često jalovom borbom protiv aktuelnog „političkog trenutka” – ističe istoričar Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.
Heroji Mojkovačke bitke
„Moj bataljon drži mojkovačku kosu prema Brškovu. Tutnji ratna vreva, gora ječi od pokliča. Komandir voda Vuk Živković kaže da se moramo održati po svaku cenu, makar svi izginuli! U istom vodu su i moja braća Puniša i Tadiša, ali i Vukova braća Sava i Stojan. Sneg do kolena, studen oduzima snagu, prsti se grče, grejemo ih na puščanim cevima... Starešine nam ništa ne govore, kao da je svak sebi gospodar, kao da je svak sebi zapovedio, ni koraka nazad! Srpska vojska mora proći, neprijatelj joj ne sme zaći, ni u bok ni u pozadinu. Može, ali samo preko nas mrtvih. A nas još ima i još se tučemo...”
Ovo sećanje starog ratnika Radule Čogurića samo je jedno od svedočanstava o Mojkovačkoj bici i raspoloženju koje je među crnogorskim vojnicima tada vladalo. Mojkovačka bitka trajala je nekoliko dana, a glavne borbe vođene su na „krvavi Božić” 6. i 7. januara 1916. godine. Tokom nje je crnogorska Sandžačka vojska, kojom je komandovao serdar Janko Vukotić, uspela da zaustavi prodiranje austrougarskih trupa, što je imalo ogroman značaj za srpsku vojsku jer je omogućilo njeno nesmetano povlačenje preko crnogorskih i albanskih planina, ali joj i dalo na vremenu prilikom kasnijih pomeranja duž jadranske obale. Nažalost, austrougarske trupe su uskoro ušle u Cetinje, a Crna Gora je 21. januara 1916. objavila kapitulaciju. Ali, to ne umanjuje herojsko delo ratnika sa Mojkovca od kojih su mnogi svoju odanost zajedničkim idealima i srpskom narodu platili životom.
BONUS VIDEO: Bivši policajac o fatalnoj grešci u potrazi za Splićaninom
SKINI APLIKACIJU
.png)
